Godine koje su pojeli plenumi

Vremešniji sugrađani znaju da nam plenumi nikad nisu donosili ništa dobro. Iz istorijskog iskustva znamo da su plenumi uvek samo prihvatali odluke koje su se donosile negde drugde. Da se podsetimo da je pojam plenuma objašnjen u Velikom rečniku stranih reči i izraza (Ivan Klajn i Ivan Šipka, Prometej, Novi Sad, 2006), kao „sednica, sastanak svih članova nekog tela ili kolektiva”. Izgleda da je i shvatanje pojma plenuma evoluiralo od 2006. godine, pa da sada znači „sednica, sastanak bilo koliko članova nekog tela ili kolektiva”.
Već duže vreme vodi se polemika oko toga da li je, zbog blokada koje traju  već četiri i po meseca, izgubljena godina studija. Pesimisti tvrde da je već izgubljena jedna školska godina, dok optimisti (profesori, dekani i rektorski kolegijum) tvrde da uopšte nije, niti će biti izgubljena jedna godina studiranja.
Možda su profesori došli do naučnog otkrića, budući da su se, oslobođeni držanja nastave, sve vreme trajanja „blokade” bavili naučnim radom, da školska godina može da se završi za jedan, umesto za dva semestra, kako propisuje Zakon o visokom obrazovanju (član 94 stav 2 t. 1: „Školska godina može se deliti na: 1) dva semestra, od kojih svaki traje, po pravilu, 15 nedelja.”). Dakle, zakon, a i statuti univerziteta i svih fakulteta propisuju da se studije odvijaju kroz dva semestra, od kojih svaki traje po 15 nedelja. Ako su profesori, dekani i rektorski kolegijum, u toku protekla četiri i po meseca intenzivnog bavljenja naučnim radom, došli do takvog naučnog otkrića, to njihovo otkriće je epohalno. Semestar traje 15 nedelja, izgubljeno je 18 nedelja, i profesori, dekani i rektorski kolegijum otkrili su da 18 nedelja može da se smesti u 15 nedelja. Odnosno, da će tih 15 nedelja da bude isto što i 33 (15 + 18) nedelje. Ako se 15 podeli sa 18 dobija se nula i nešto, što ne uliva mnogo nade u nekakav pozitivan ishod. Kako od nula i nešto može da ispadne bilo šta. Ali budući da je reč o naučnom otkriću, nema smisla da se ovakvo naučno otkriće osporava. Uzećemo ga zdravo za gotovo.
Umesto osporavanja i sumnji, pokušaćemo da vidimo šta ovako epohalno otkriće znači. Kao i u svakoj drugoj prilici da vidimo da li ko i šta gubi, a ko i šta dobija. Ako pretpostavimo, što je blisko zdravom razumu, da 18 nedelja nastave ne može da se ubaci u 15 nedelja, već popunjenih nastavom, onda dolazimo do 177.180 izgubljenih godina (života) studenata, koliko ima studenata na državnim univerzitetima. To su, dakle, godine koje su pojeli plenumi, da se poslužimo Pekićevim naslovom. Samofinansirajući studenti će dobiti, jer će im država školarinu smanjiti na polovinu sadašnje cene školarine. Profesori, dekani i rektorski kolegijum će biti na najvećem dobitku jer će im plate biti povećane (kad počnu da drže nastavu) za novih 20 odsto, a dobiće i povećane materijalne troškove za isti iznos. Uz to, profesori su dobili i četiri i po meseca za bavljenje samo naučnim radom, pa će povećanim brojem naučnih radova da uzdignu Univerzitet u Beogradu na Šangajskoj listi.
Veliki dobitak imaće i država Srbija jer će, kako su profesori u svom naučnom radu pokazali, studiranje da se svede na polovinu vremena, odnosno na dve školske, umesto na četiri godine. Ako dva semestra mogu da smeste u jedan semestar, kako nas ubeđuju profesori, dekani i rektorski kolegijum, onda to znači da četiri godine studiranja mogu da se svedu na dve godine studiranja. Na taj način država Srbija će uštedeti polovinu novca koji sada izdvaja za visoko školstva. Za četiri godine studiranja, po sadašnjim cenama, država izdvaja oko 200 milijardi dinara, odnosno oko 1,74 milijarde evra. To znači da će svođenjem studiranja na dve godine država da uštedi oko 100 milijardi dinara, odnosno oko 870 miliona evra. Druga velika korist za državu biće što će Srbija, po skraćenom postupku, za dve, umesto za četiri, godine da dobija diplomirane studente svih profila. Naravno, biće to studenti koji će svoje studije završavati s još većom prosečnom ocenom nego što je to slučaj sada (8,62 na Univerzitetu u Beogradu, odnosno 8,69 na Univerzitetu u Novom Sadu). Zbog toga će Srbija početi ubrzano da se razvija jer će svake druge, umesto svake četvrte godine da dobija veliki broj diplomiranih s visokim prosečnim ocenama. Drugim rečima, Srbija će s tolikim brojem odličnih studenata da procveta, umesto „da stane”.
Na početku je navedena misao Seneke da ne učimo za školu, već za život. Ostaje nada da ćemo ponešto da naučimo iz svega ovoga.

 *Naučni savetnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista