Vidljivost i demokratija

Demokratija je dostignuće i ne može se, šelingovski govoreći, nametnuti društvu kao kec iz rukava. Za to je potrebno zrenje, od učesnika u procesu političkog odlučivanja, vlasti i opozicije podjednako, preko javnih glasila do volje svakog pojedinca da je prihvati kao modus pripadnosti zajednici i učestvovanja u postizanju opšteg dobra. Upravo je razlika između totalitarne vlasti i demokratije što je ova samodovoljan i samorazumljiv pojam. Totalitarizam pak u svakom svom istorijskom obliku uvek traži da se dodatno objasne poreklo i izvori ili krajnji cilj političke vlasti – od načela primogeniture, bonapartizma, civilizatorske misije imperija, ili ostvarivanja eshatološke misije civitas dei, planetarne komunističke države, do Fukujaminog neoliberalnog svetskog poretka.

Srbija je od 1804. godine ekspresno dosegla sretenjsku 1835, preskačući i stupanj engleske Slavne i beskrvne revolucije i francuskog revolucionarnog krvoprolića. Naravno da bi se i na našu zemlju mogla primeniti Milova teza da demokratija svakako nije savršen oblik vladavine, ali je bolji od svih drugih, odnosno da demokratija nema alternativu. To je euklidovskom intuicijom, i bez iščitavanja evropskih klasika, prepoznao srpski narod kad je s punim poverenjem uručio Dimitriju Davidoviću pisanje Ustava Kneževine Srbije.

Demokratska vlast počiva na agregatnoj volji pojedinaca koji tvore zajednicu. Za to je potrebno da se poštuju pravo, utvrđene procedure i da postoji transparentnost u ponašanju svih učesnika. Samo građanin kome su predočene političke ideje, programi i njihovi potencijalni realizatori može da donosi odgovorne odluke, da pravi racionalne izbore između političkih ponuda i da tako gradi opšte dobro. Mediji su posrednik između političke ponude i građanina. Zbog toga je uloga medija temelj demokratije. Naravno, medije obavezuje ne samo princip objektivnosti u tumačenju događaja, nego i odnos prema zajednici, bilo da je shvatimo kao narod, kao naciju ili kao državu. Negativna osećanja, u digitalnom žargonu „hejterstvo”, prezir prema onima koji drugačije misle, samoporicanje i destabilizacija društvenog poretka kroz podsticanje podela umesto demokratskog usaglašavanja i prevazilaženja razlika... nisu misija koja podržava dobrobit i uspon društva. Međutim, u nedostatku vidljive i racionalne političke ponude opozicionih grupacija za one građane koji su kritični prema vlasti, njima naklonjeni mediji opravdavaju svoje postojanje i pravdaju svoje finansijske osnove sadržajima koji su najpre „ljubičasti šum” mržnje. Ta emocija zapravo je zamena za nepostojanje produktivne opozicione politike i obrnuto je srazmerna toj slabosti: pojačava se kako se opozicija približava izdisaju. Sasvim je sledstveno da su glavna inspiracija tih medija nesreće koje pričinjavaju bol koji niko nema pravo da prisvoji jer je naš zajednički. Ili je karakteristika njihove percepcije da na ruži isključivo vidi trn, a nikada cvet.

Ko je najviše odgovoran što stranice opozicionih medija i minuti elektronskih ostaju svedeni na ornamente uvreda, kleveta, osporavanja ljudi i bez ikakvog osvrta na ono što je vlast pozitivno i nedvosmisleno opipljivo uradila? Pokazalo se u protestima da opozicione stranke i deo politički ambicioznog akademskog vrha jasno vide svoju nemoć. Bez ideologije, bez programa i bez ličnosti koje bi ugledom ili harizmom izašle pred građane i ubedile ih da su dobro rešenje za prosperitet zemlje, ove grupacije su se sakrile iza studenata. Delimično su iza zavese orkestrirale studentski pokret, ali Srbija nije videla njihove vođe niti čula njihove programe. U želji da radikalizuju proteste kroz bezbrojne provokacije da se zaustavi normalan život Srbije, koristili su studente kao živi štit za odbranu od legitimnog prava građana da obezbede regularnost socijalnih funkcija, pa i od dejstva zakona koji je podređen „državnom razlogu” da se ne produbljuju društveni rascepi. Vrhunac je bio slogan da „zastane Srbija”, da se spreči njen očigledni uspon i – ono što je ovde bitno – da se ne izlazi na izbore. Sve vreme građani nisu videli kako izgledaju kreatori ovog antidemokratskog i antidržavnog pokreta. Sluti se ko su oni, zna se da su transmisija kapitala koji je dobrim delom izvan Srbije, jasno je da vrebaju trenutak koji je zgodan da izađu na videlo dana. Ali, taj trenutak nije došao. Zapravo, političarima s časnim namerama taj trenutak je uvek, a onima kojima je cilj vlast radi vlasti nije nikada, barem dok je demokratije. Ne može se parazitirati na nezadovoljstvu i performansima jednog dela studenata. Zbog toga bi ovaj tip protesta i naše blokadere jedan od teoretičara leaderless pokreta Karne Ros video kao naivni plen skrivenih dirigenata. Mada neki nisu baš tako naivni i čedni kad se ne pitaju odakle novac.

Ta igra žmurke, s planom da građani krenu za studentima, a onda će reditelj s diplomom dramaturga da kaže: „Sad se pojavite”, propala je zato što nije demokratska. Demokratija je nadmetanje ideja i utakmica s ključnim pravilom da zemlju vode oni koji su dobili većinu glasova kroz izborne procedure. Dakle, elementarni uslov je vidljivost političkih konkurenata. Fantomski likovi koji nisu prozborili reč o programskoj ponudi niti stali pred građane, osim u sramotnim incidentima u Narodnoj skupštini kad su negirali njen demokratski smisao i činjenicu da je to stvarno i simbolički dom suverenosti Srbije, jednostavno nisu ni sastavni deo ni činilac demokratije. Nije stvar u tome da se prebrojava koga je bilo više 15. marta ili 12. aprila, nego koja je opcija pred Srbiju izašla bezlično i bez ponude, a koju je predstavio Vučić stajući pred narod „glavom i bradom”, svedočeći svojom ličnošću politiku koja se ne plaši demokratske provere.

*Politički filozof

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista