Kako Zapad blefira u Bosni i Hercegovini

Šta znači reč blefiranje? Najčešće se koristi u kartaškoj igri poker, tako što nastojite da povećanjem uloga i govorom tela protivniku stvorite utisak da imate jače karte nego što ih stvarno imate. Blefiranje nije banalna prevara kad nešto doslovno slažete ili obećano ne uradite, nego veština da uplašite protivnika da njegove objektivno bolje karte nisu dovoljno dobre da bi rizikovao i nastavio igru. 
Blefiranja, naravno, ima i u drugim oblastima, pa i u mirnodopskoj politici, domaćoj i međunarodnoj. Raznorazne stalne i ad hok vladine i nevladine međunarodne organizacije i institucije blefiraju Srbe u Srbiji i u Srpskoj, ali ćemo se ovom prilikom zadržati na potonjoj. 
U nedavnom razgovoru za „Večernje novosti” Dodik je naveo da su mu premijer i tri predsednika evropskih država poverili da su Britanci hteli da ga likvidiraju po mafijaškom principu: Čovek je problem, ako nema čoveka nema ni problema, uz priču da je „pružao otpor”. Nisu odustali, ali ćute. A za RT Balkan (20. aprila) predsednik Srpske je dodao: „Njihove vlasti su stajale iza toga i svega lošeg što se dešavalo Srbima. Kada je bila konferencija PIK-a u Bonu 1997. godine, izmislili su nekakva ovlašćenja, iako se ta sintagma nikad nije pojavila. Ali oni su je upakovali i nazvali ’bonska ovlašćenja’. Tada je šefica britanske delegacije bar bila iskrena i rekla da je to blef. I sada mi živimo u tom njihovom blefu više od 30 godina i ako im se suprotstavimo možete doći u situaciju da budete hapšeni.” Kad je dobio „bonska ovlašćenja” i prva reakcija v. p. Vestendorpa bila je da su ta ovlašćenja u sukobu sa Dejtonom, ali ih je kasnije koristio. Blef izmišljena bonska ovlašćenja je upalio. 
Da su blefovi samo britanski, ni po jada. Moglo bi se reći da su oni samo specijalisti za blefove, ali blefiranju u BiH dale su doprinos manje ili više gotovo sve zapadne sile. No, prvi blef bila je sintagma „međunarodna zajednica”, jer tako nešto zapravo ne postoji ni kao organizacija ni kao institucija, a neprestano se poteže kao vrhovni autoritet u BiH. Te međunarodna zajednica očekuje ovo, te zahteva ono, te neće dozvoliti nešto treće, a u konkretnijem obliku u BiH se pojavljuje kao UN, SB, EU, OHR, PIK... Ali, ko čini međunarodnu zajednicu? Valjda svih 100 članica UN, iako u velikoj većini njih, recimo u Peruu ili Kongu, ni vlasti, a kamoli narod, pojma nemaju ni da postoji BiH, pogotovo FBiH i RS, i šta se ovde događalo posle građanskog rata, za koji su tamo verovatno nešto čuli. U međuvremenu, s deglobalizacijom sveta, „međunarodna zajednica” je promenila ime pa se naziva „kolektivni Zapad”. A ovih dana Fon der Lajenova kaže: „Zapad kakav smo poznavali više ne postoji.” Ako ne postoji Zapad, ne postoji ni kolektivni Zapad, pa je onda srušen i stub međunarodne zajednice, koja na kraju takođe ne postoji. „Velik turban, pod njim hodže nema”, pa se Srpska bori protiv vetrenjača. A hodže i hodžice, bez turbana pohode BiH i prete, uslovljavaju, hapse. 
Drugi blef je glasio: „Dejtonski sporazum je doneo mir, ali ne i političko rešenje za Bosnu.” Mimo svake logike i zdravog razuma, jer građanski rat je i počeo zato što tri naroda nisu mogla da se dogovore o budućnosti BiH. Secesionisti su prekinuli proces dogovaranja, nametnuli svoje i izazvali otpor onih koji su branili zatečeno stanje i princip ravnopravnosti. U pozadini fronta tokom tri i po godine rata strane u oružanom sukobu, uz posredovanje inostranih mirovnjaka, tražile su političko rešenje, i kada su ga u Dejtonu našle, uspostavljen je mir. Rešenje, ili dejtonski Ustav BiH, bilo je osnova mirovnog sporazuma. Da rešenje tada ili kasnije nije usaglašeno, rat bi i danas trajao. Čemu zamena uzroka i posledice? Razdvojili „mirovno rešenje” na mir i rešenje, kako bi mogli da slave mir, a kude i menjaju rešenje.
Treći blef: U Dejtonskom sporazumu nigde nije eksplicitno navedeno koga predstavlja v. p., iako, čim se zove predstavnik, mora nekoga i da predstavlja. Pošto mu u opisu radnog mesta stoji da treba da „pomaže, ohrabruje, podstiče lokalne aktere u implementaciji Dejtona”, bilo bi prirodno da predstavlja onu grupu zemalja čiji lideri su se krajem 1995. okupili u Parizu da potpišu i garantuju Dejton. Nadzor implementacije na terenu spušten je na nivo ambasadora tih zemalja u Sarajevu, koji čine PIK. PIK savetuje visokog predstavnika, a taj operativno radi na sprovođenju sporazuma na čelu institucije OHR, s brojnim uposlenicima i pozamašnim budžetom. Međutim, v. p. se rado predstavlja kao predstavnik, kako već rekosmo, ionako suspektne „međunarodne zajednice”, a svoje polugodišnje redovne izveštaje o radu podnosi na adresu SB UN i ponekad se predstavlja kao predstavnik UN u BiH. Zavrzlama oko toga koga (visoki) predstavnik u stvari predstavlja, sem samoga sebe, dobro je došla da se osoba po imenu Kristijan Šmit, bez diplomatskog statusa, s obezbeđenjem bavarske policije, bespravno useli u zgradu OHR u Sarajevu i nametne većoj polovini BiH kao v. p. 
Četvrti blef: Ne slovo, nego duh Dejtona?! To je trebalo da objasni kako je moguće da Srbi, iako jedini uporni i dosledni branioci Dejtona, budu neprestano optuživani da ga krše. Nesporazum je hroničan, jer Srpska sledi ono što piše, a oni se bave duhovima. Uobičajeno je, ne samo srpskom jeziku, da kada se kaže da je nešto „u duhu”, onda znači do to nije bukvalno isto, ali je ista suština. U interpretaciji OHR-a „u duhu” znači suprotno od onoga što je „po slovu”, odnosno napisano. Ovaj bezočni blef omogućuje im da tvrde da je crno – belo, a belo – crno. Dovoljno je da svi to ponavljaju, da ga šire mediji, pa da postane istina. 
Peti blef: Neophodne institucionalne reforme, jer je sistem komplikovan, spor, skup, neefikasan. Naravno, sve je to tačno, ali se to odnosi na FBiH i na BiH, ali ne na RS. „Premda su odnosi Hrvata i Bošnjaka u FBiH bili regulisani već Vašingtonskim sporazumom, prvih 10 dana od ukupno 21 dan koliko su trajali pregovori u Dejtonu, bilo je posvećeno regulisanju odnosa između Bošnjaka i Hrvata”, piše Kolet Derek („Tajna povest Dejtona”). Za Pedija Ešdauna 2002 godine to je podrazumevalo „početak razgradnje strukture Dejtona” („Srećan život”), a razgradnja Dejtona konkretno je značila otimanje nadležnosti, nametanje zakona, smene neposlušnih funkcionera, u čemu je Ešdaun bio šampion. 
Šesti blef: „BiH prelazi s Dejtonskog na evropski put?!” Ovaj blef, pre svega, znači da BiH napušta Dejton, koji je već implementiran, te da je stupila u višu razvojnu fazu, iako istovremeno ponavljaju da je međunarodna zajednica frustrirana neuspehom u BiH. To bi valjda trebalo da znači da će, pošto je Tramp digao ruke od Evrope, EU umesto SAD preuzeti protektorat u BiH. A pošto je Brisel u slabom zdravstvenom stanju, onda konkretno Nemačka i Francuska, odnosno Britanija, koja pretenduje da posle bregzita postane arbitar u EU i ispostava SAD na kontinentu. 
Sedmi blef: Dijalog, debata, pregovori, usaglašavanja, usklađivanje je njihov omiljeni blef. S njima to izgleda tako da se smenjuju raznorazni posrednici, izaslanici, izvestioci i njihovi zamenici i pomoćnici, pa tek ambasadori i prvi sekretari, da ti se zavrti u glavi, i ponavljaju jednu te istu priču da treba da uradiš ovo ili ono u interesu tvog naroda i napredovanja ka EU. A kad ih „nepristojno” odmah upitaš imaju li šta novo da ponude, podsetiš ih da nije u redu da se petljaju u unutrašnje stvari inostrane zemlje, da valjda bolje prepoznaješ interese svog naroda nego oni, onda ti van protokola kažu da si sve u pravu, ali oni naprosto prenose stav svoje vlade i da ti je pametnije se ne joguniš. Unutrašnji dijalog među lokalnim akterima – takođe je poželjan, ali nipošto bez njihovog usmeravajućeg posredovanja i bez njihovih medija koji će dati poželjnu interpretaciju. 
Blefova ima napretek, ali šta ako ponekad i ne blefiraju, nego bombarduju kao krajem rata „položaje VRS u Bosni” i usput ozrače civile, ili šalju specijalce da kidnapuju ili čak fizički likvidiraju predsednika. Jače karte za to svakako imaju, ali pre nego što ih otkriju, kalkulišu šta bi time postigli, da li im se isplati, kakve će biti reakcije sveta, mogu li da ratuju na više strana. Lakše im je dok blefovi uspevaju, i zato ih ljute oni koji, kao Dodik, blefove naglas prepoznaju i kadri su da na povećan ulog uzvrate: pratim!
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista