Srbija suvereni bedem u Evropi bez vizije

Evropa danas nema vođstvo. Od kada je Angela Merkel otišla, niko više nije u stanju da odlučuje. EU ne može da reši ni sopstvene lokalne probleme, a kamoli tuđe. Evropa je duboko podeljena. Mi i dalje podržavamo evropske integracije, iako u njih sve manje verujemo. Sve više građana EU razmišlja isto. Ali šta će doneti budućnost – ne znam. Nisam Baba Vanga. Ovako je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik ocenio političko stanje na Starom kontinentu.

I upravo je taj nedostatak ideje i vizije nešto što karakteriše mnoge evropske lidere. Radi se o modelu prema kome političke elite gledaju na glasače kao na sredstvo za ostvarenje cilja i gde je cilj napraviti što veći haos da bi iz njega neoliberalne političke snage mogle da izvuku neku korist koju na izborima u skorijoj budućnosti ne bi mogli da ostvare. Tako bi mogli da se posmatraju višemesečni protesti u Srbiji koji kao da nemaju neki konkretni politički cilj, a primetna je velika doza oduševljenja kvazielite što nije došlo do susreta Tramp–Vučić, dopunjena zajedljivim komentarima na račun zdravstvenog stanja predsednika Republike Srbije.

Evropska unija zamišljena kao ekonomski projekat koji će graditi odnose sa drugim velikim državama poštujući drugačije političko mišljenje i zalažući se za mir prilikom ozbiljne krize je pokazala svoje pravo lice. Gotovo sve vrednosti na kojima se navodno temeljila nisu do kraja bile istinite, pa je na površinu isplivala kriza liderstva na Starom kontinentu koju unija pokušava da reši pretnjama, zabranama i ucenama, a ne demokratskim dijalogom, što se reflektuje i na političku stabilnost Srbije.

Iskusni diplomata iz Brisela navodi da EU nema strateški problem, već strateški deficit. Dodaje da to nema mnogo veze s političkim problemima u Nemačkoj, Francuskoj ili drugim državama članicama kao što su Mađarska ili Rumunija. Svima je jasno da se EU suočava s krizom vođstva i to pred najhitnijim međunarodnim izazovima. „Jedna od najvećih slabosti EU je to što ne reaguje i ne pravi strategiju. Zašto? Jer 27 država članica, osim na planu migracija, ne dele zajedničku percepciju pretnje – uprkos napadu Rusije na Ukrajinu, nepoštovanju multilateralnih institucija od Trampove administracije i rastućem nepoverenju Kine. Sve troje preti Evropi” , kaže ovaj diplomata koji nije hteo da ga imenujemo. On navodi da političke krize u nekim zemljama EU predstavljaju dvostruki izazov globalnoj strategiji Evrope. Odbacuje konstataciju da se evropske elite bore protiv suverenista na Starom kontinentu.

„Prvo, one ometaju izgradnju konsenzusa na nivou EU, bilo zato što su vlade fokusirane na domaća previranja ili zato što se nacionalističke snage protive jačanju spoljne politike EU. Drugo, porast populističkog nacionalizma u Evropi potkopava temeljnu vrednost EU: njenu sposobnost kao aktera temeljenog na pravilima koji gradi jedinstvo iz različitosti i pruža javna dobra”, kaže on. Na pitanje da li je EU oslabljena domaćim političkim preokretima i bespomoćno izložena olujama koje dolaze sa zapada i juga, ovaj diplomata odgovara: „Ne, ako snage političkog centra ostanu pri svome, odupru se iskušenju da igraju na kartu ’moja zemlja pre svega’ i uspeju uveriti svoje glasače da samo ujedinjena Evropa opremljena vojnom snagom i ekonomskom moći može preživeti u sve više hobsovskom svetu.”

Navodi da je rumunski sud zabranio kandidaturu Kalina Đeorđeskua, jer je procenjeno da bi eventualna njegova pobeda smetala planovima Evropske komisije i NATO-a. Uprkos tome, na nedeljnim izborima Đorđe Simion, desničarski kandidat, osvojio je najviše glasova u prvom krugu predsedničkih izbora u Rumuniji. Zahvalio se od sveg srca onima koji su glasali za njega. „Rumunski narod je progovorio. Vreme je da bude saslušan, uprkos preprekama, uprkos manipulacijama. Rumuni su ustali”, rekao je Simion.

Slučaj iz Rumunije nije usamljen, jer se u Nemačkoj javno žigoše druga po jačini stranka u parlamentu AfD pod izgovorom da je ekstremistička. Takve stvari se događaju u Francuskoj, gde je sproveden sudski puč i gde je Marin Lepen, lider Nacionalnog okupljanja, osuđena u, za mnoge spornom sudskom procesu, koji, prema pojedinim ocenama, ima sve osobine „Orvelove 1984”. Pre svih, prvi slučaj dogodio se Slobodarskoj partiji u Austriji, početkom veka, kada je Evropska komisija pretila sankcijama ukoliko ova stranka, koju je tada predvodio Jerg Hajder, bude ušla u vlast. Evropske birokrate su dobile nož u leđa od dojučerašnjeg saveznika SAD, čiji je predsednik Donald Tramp sugerisao Mađarskoj da napusti EU. Pre nekoliko meseci bilo je jasno da se Amerika „razvela” od EU, a američki potpredsednik Džej Di Vens je i pre nego što je državni sekretar Marko Rubio reagovao na odluku nemačke tajne policije o zabrani rada AfD-a u Nemačkoj otvoreno rekao šta misli o nedemokratskim praksama Brisela.

Karijerni diplomata Zoran Milivojević kaže da je očigledno da je EU suočena sa podelama koje imaju ideološko-politički značaj i koje dovode u pitanje koheziju koja vlada u vrhu Brisela, posebno u strukturama vlasti kao rezultat prošlogodišnjih izbora i koja se zasniva na neoliberalnom konceptu. Za „Politiku” kaže da se ova elita temelji na tim vrednostima, i koji imaju oštar stav prema ratu u Ukrajini i Ruskoj Federaciji.

„Promene u SAD su dovele u pitanje taj koncept i neslaganje na relaciji Vašington–Brisel proizvodi posledice u Evropi. Pobeda Trampa je dala vetar u leđa suverenističkoj tendenciji, koja polazi od države i nacije, od vraćanja tradicionalnim vrednostima i gde dominiraju nacionalne politike. Pre promena u SAD nosilac takvih tendencija je bio Viktor Orban i njegov Fides, kasnije se priključio Fico u Slovačkoj tom konceptu i naročito je došao kod nemačkih izbora i ubedljivog nastupa AfD-a. Od tada je krenuo otpor tom procesu koji je išao preko toga da se kontrolišu izbori u nekim državama, da ne dođe do proboja tih tendencija, pre svega u Moldaviji, Gruziji, Rumuniji i posebno u Francuskoj gde je Marin Lepen sprečena da se kandiduje na predsedničkim izborima. U EU imamo sukob dva koncepta – pokušaj da se sačuva neoliberalni koji se naročito ogleda u nastojanju da se nastavi tvrda politika prema Rusiji i rat u Ukrajini što otežava poziciju Srbije. Drugi koncept je nacionalni koji je nama bliži”, ističe Milivojević.

Kada je reč o Srbiji, naš sagovornik kaže da se ogleda upravo ta vrsta sukoba. Kao dokaz navodi pritisak na unutrašnjoj sceni u čemu prednjače neki univerziteti koji su pod uticajem neoliberalnog koncepta koji za cilj ima promenu vlasti ili položaj Srbije i ako može da se promeni njen međunarodni i unutrašnji položaj. „Te strukture su aktivne preko nevladinog sektora i tu ima uticaja iz Brisela. Ja na taj način tumačim dolazak evropske komesarke za proširenje Marte Kos i sve što se preko socijaldemokrata radi prema Srbiji, a dolazi iz Austrije odražava taj kurs – te evropske politike prema našoj zemlji i pokušaja da se ta nacionalna politika Srbije dovede u pitanje”, naglašava Zoran Milivojević.

Ipak, deluje pomalo paradoksalno, ali „Trampov efekat” mogao bi se pokazati kao odlučujući faktor za razbijanje evropskog političkog zastoja i učmale briselske diplomatije. Potezi Trampa u prvih 100 dana njegovog drugog mandata upućuju na to da bi se Evropljani uskoro mogli suočiti s većim poremećajima u vezi između bezbednosnih, trgovinskih i digitalnih politika. Ako je tako, rezultirajući šok mogao bi promeniti političke prioritete na nacionalnom nivou i nivou EU i naterati Evropljane da udruže snage kako bi ojačali svoje temeljne interese.

Politički analitičar Branko Radun kaže da su nestale blokade iz Vašingtona prema našoj zemlji, ali da je primetan uticaj na Beograd raznih vrsta diplomatija. Za naš list navodi da Viktor Orban i Robert Fico nisu bili od početka populistički lideri i da to nije bila klasična desnica. „Ne slažem se da je reč o krajnjoj desnici, jer bi u tom slučaju bilo govora o mahom religioznim partijama i recimo nije reč ni o Marin Lepen, ili o Orbanu ili Ficu. Na primer, većina političara AfD-a su iskusni političari koji su do juče bili predstavnici nekih drugih opcija i u tom slučaju nije reč o ljudima koji su politički stasali u nekim drugim pozicijama, ali su antimigrantski nastrojeni. Trampova pobeda je na sve uticala, ali objektivno i Viktor Orban, i Robert Fico, i Aleksandar Vučić bi postojali i bez promena u Vašingtonu. Verovatno sada ne trpe tolike pritiske iz SAD, ali se sve to nadoknadi iz EU i to je evropska politika”, kaže Radun.

Podseća da je Ilon Mask bio ne tako davno ikona liberalne SAD, ali je promenio stranu i okrenuo se suverenizmu. „Činjenica da tek treba razviti pristup mogućim mirovnim pregovorima o Ukrajini znači da bi uloga EU u odnosu na SAD i Rusiju mogla biti oslabljena, a njena sposobnost da utiče na bezbednosnu arhitekturu u Evropi je bitno smanjena. U tom je kontekstu bitno evropsko vođstvo”, kaže on. A kako sve to može da se reflektuje na političku scenu u Srbiji? Radun odgovara da je to dobro pitanje, ali da je primetno da mi ne pratimo te moderne trendove. Navodi da kod nas opozicija nema ozbiljan stav po tom pitanju i da se sve svodi na politiku koja je suprotna onome za šta se Vučić zalaže, bez kritičkog osvrta. „Primetno je da retorika Vučića i SNS-a liči na Trampovu politiku, ali da se ne vidi za šta se konkretno zalaže veći deo opozicije. Ipak, uvođenje carina, migrantska politika zabrane abortusa, nisu nešto u čemu je bilo koja politička opcija u Srbiji spremna da sledi Trampa”, zaključuje Branko Radun.

Suprotan primer iz Kanade

Nesumnjivo da je Donald Tramp uzor desnim pokretima širom sveta, ali to se, ipak, ne odnosi na njegov komšiluk. Tako je na izborima u Kanadi došlo do kontraefekta, gde je ubedljivo pobedio liberal Mark Karni. Ti se izbori smatraju jednim od najvećih političkih iznenađenja u savremenoj demokratskoj istoriji budući da se Liberalnoj stranci krajem prošle godine predviđao debakl. Kanadski konzervativci predvođeni Pjerom Poalijevreom, koji je gajio imidž kanadskog Trampa, do početka 2025. imali su prednost od čak 25 odsto. Poalijevre je koristio slogan „Kanada na prvom mestu”, što je parafraza Trampovog „Amerika na prvom mestu”.

No, jedna bitna razlika između Kanade i ostatka sveta leži u tome što je Kanadi Tramp direktno najavljivao aneksiju i otvoreno dovodio u pitanje kanadski suverenitet. „Većina Kanađana Trampove izjave doživljava kao pretnju suverenitetu zemlje. Desničarski ili populistički pokreti u Evropi se javljaju u državama koje ne doživljavaju SAD kao pretnju. Pretpostavljam da se ovaj poraz desnice u Kanadi neće automatski preslikati na Evropu, možda u Australiji, tako da, recimo, protivtrampovske političke snage izgube podršku koju su imale”, navodi briselski diplomata.