U patnji interniraca izniklo prijateljstvo

Kikinda ‒ Pre tačno 83 godine u norveške logore smrti deportovano je 46 Kikinđana, od koji su se kući vratila njih sedmorica. Sećanje na maj 1942. godine Kikinđani nikada neće zaboraviti, a već petu deceniju polažu vence na spomenik internircima koji svedoči o preživljenim užasima, ali i prijateljstvu dva naroda ‒ srpskog i norveškog.

O užasnim danima u norveškim kazamatima svedočila su sedmorica interniraca iz Kikinde koji su preživeli svu golgotu oko 30 koncentracionih nacističkih logora. Od 1942. do 1945. godine, u Norvešku je sa područja Kraljevine Jugoslavije nasilno odvedeno najviše Kikinđana, Nišlija, Sarajlija. U najsurovijem Beisfjordskom logoru, Kikinđani su proveli najviše vremena.

‒ Posetio sam mesto nekadašnjeg logora Beisfjord koji je od grada Narvika udaljen oko 10 kilometara. Karakteriše ga pustoš i krš gde bukvalno trava ne raste, zbog klime i konfiguracije terena. Surovi su bili uslovi za preživljavanje, a svedočenja preživelih interniraca su stravična. Jeli su oskudno rastinje koje je tamo raslo, ali je borba za život bila jača od svih opasnosti u kojima su se našli ‒ priča Tibor Firedi, sekretar Društva srpsko-norveškog pijateljstva.

Tokom Drugog svetskog rata Norveška je bila okupirana zemlja na čelu sa Vidkunom A. Kvislingom, lojalnom nacistima, čiji je cilj bio eksploatacija ruda i stvaranje odbrambenog bedema od SSSR i zapadnih zemalja. Za gradnju železničkih i drumskih puteva dovodili su zarobljenike iz okupiranih država.

‒ Norveški narod, koji se otrgao od tadašnje kvislinške vlade koja je potpisala primirje sa nacističkom Nemačkom, želeo je da pomogne zarobljenicima izlažući se velikom riziku, a Kikinđanima je to ostalo u neizbrisivom sećanju. Oni koji su preživeli, želeli su posle Drugog svetskog rata da im zahvale, ugoste ih i tada je počelo višedecenijsko prijateljstvo dva naroda, koje je produbljeno Deklaracijom o bratimljenju ‒ navodi Firedi.

Kruna prijateljstva dva naroda koja su se kroz istoriju približila u patnji i međusobnom pomaganju, ozvaničena je prvom Deklaracijom o srpsko-norveškom prijateljstvu 6. oktobra 1966. godine u Kikindi, potom i drugom 2017, a dve godine kasnije otvoren je i „Park prijateljstva”. U Norveškoj, takođe, postoji nekoliko spomen-obeležja, u znak sećanja na stradale zarobljenike.

‒ Ono šta su preživeli ostavili su u svojim sećanjima i zapisima, a grad je njima u čast i večnu slavu podigao spomenik da se nikada ne zaboravi njihovo stradanje. Norveški narod im je puno pomogao i to se neće zaboraviti, a kao znak neraskidive istorijske veze, izniklo je prijateljstvo i bratimljenje Kikinde sa gradom Narvikom. I za buduća pokolenja nastavićemo dalju saradnju sa Narvikom i bolje povezivanje ‒ rekao je Željko Radu, član Gradskog veća za socijalnu politiku, demografiju i ljudska prava.

Spomenik kikindskim internicima izgradio je početkom sedamdesetih godina vajar Slobodan Kojić. Od tada, svakog maja, predstavnici lokalne samouprave, boračkih udruženja i Duštva srpsko-norveškog prijateljstva na istom mestu polažu vence, da se stradanja nikada ne ponove i ne zaborave.