Đilasovo pismo kao nova ofanziva na pravosuđe

Otvorenim pismom upućenim javnosti, a koje naravno prenose svi prozapadni mediji, predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas pokrenuo je novi talas političkog pritiska na tužilaštvo, ali ne na ono koje godinama ćuti i prikriva veze između opozicije, NVO sektora i curenja poverljivih informacija, već upravo na onaj deo tužilaštva koji, uprkos svemu, pokušava da radi svoj posao u skladu sa zakonom i profesijom.

Đilas je u svom pismu birano zaobišao sva pitanja koja se tiču odgovornosti pojedinih tužilaca koji su pod direktnim uticajem Zagorke Dolovac. Ni reč nije rekao o tome ko i kako dostavlja poverljive tužilačke spise ljudima poput Marinike Tepić, Aleksandra Olenika ili Zdravka Ponoša. Kao ni o tome o čijem nalogu je  glavni javni tužilac u Novom Sadu Branislav Lepotić uklonio deo dokaznog materijala nakon pada nadstrešnice i mesecima sa Dolovac učestvovao u opstrukciji istrage. Kakve veze njegove podpredsednice stranke Marinike Tepić sa šeficom trećeg osnovnog javnog tužilaštva Ivanom Pomoriški, kao i na brojna druga pitanja.

Naprotiv, brani se rad upravo tog krila tužilaštva, politički povezanog i funkcionalno umreženog sa zapadno orijentisanim strukturama.

Jedan od najčešćih meta napada Đilasove strukture je šef Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Nenad Stefanović. Napadi su permanentni, sistematski i dolaze iz istog centra, a osnovni razlog je to što je Stefanović jedan od retkih tužilaca koji odbija da politizuje svoj rad i koji je pokrenuo postupke koji idu van okvira scenarija koji opozicioni mediji serviraju javnosti. 

Suštinska opasnost nije u jednom pismu, već u medijskom i političkom ambijentu koji se sistemski kreira. Preko medija koji se finansiraju iz inostranstva i podržavaju prozapadnu opoziciju, konstantno se relativizuju postupci koji se vode protiv lica bliskih tim strukturama, dok se svaki pokušaj primene zakona predstavlja kao politički progon. To se sada čini i kroz brutalnu odbranu Zagorke Dolovac i njenog tužilačkog kruga koji obuhvata imena poput Borisa Majlata, Ivane Pomoriški i Branislava Lepotića ,ljudi čije veze sa NVO sektorom i opozicionim strankama više nisu predmet spekulacije već realnost koju niko ne krije.

Umesto da odgovori na suštinska pitanja, poput toga kako pojedinci iz redova opozicije dolaze do informacija iz tužilačkih spisa, zašto se pojedini postupci mesecima ne pokreću i ko snabdeva određene medije i stranke poverljivim podacima, Đilas pokušava da izvrne stvarnost i napadne sve one koji nisu pod političkom kontrolom. Time se direktno šalje poruka javnosti da je tužilaštvo podeljeno na „njihove" i „naše", a da će oni „njihovi" nakon promene vlasti biti nagrađeni. Upravo to potvrđuje i opasna rečenica kojom završava pismo: „Kratak je put od tužioca do tuženog."

Politički pritisak, spinovanje i medijske hajke postali su mehanizam opozicije u borbi za kontrolu nad institucijama, a sve pod plaštom borbe za pravdu. U takvom ambijentu, najveća pretnja nisu oni koji krše zakon, već oni koji ga sprovode. Upravo zato je napad na Visoki savet tužilaštva, kao i stalni napadi na Stefanovića i druge tužioce koji ne žele da budu deo političke igre, logičan nastavak strategije podrivanja unutrašnjeg poretka — pod plaštom „slobode i pravde".