Vek i po stigmatizacije rudarstva u SANU

Ulazna vrata Srpske akademije nauka i umetnosti zatvorena su za rudarsku nauku i inženjerstvo od 1887. godine, kad je Ljubomira Klerića, rudarskog inženjera, kralj Milan Obrenović imenovao za jednog od 16 prvih članova Srpske kraljevske akademije (danas SANU). Ova činjenica bez objašnjenja je poražavajuća. 
Korisno je podsetiti se da su koreni rudarstva u Srbiji u praistoriji. Od jednog od najvećih čovekovih otkrića da komad stene u vatri prelazi u metal, pa do danas, saznajnim procesom u trajanju dužem od 8.000 godina, rudarstvo je oslonac privrednog, tehničko-tehnološkog, naučnog, kulturnog i ukupnog društvenog razvoja. Kao društvena supstruktura, uzdizalo se ili stagniralo, donosilo blagostanja ili stradanja i uticalo na istorijske tokove. U dugoj istoriji dva su razdoblja najdinamičnijeg razvoja i uspona srpskog rudarstva – vreme procvata srednjovekovne srpske države (Srbija je tada bila rudarska velesila) i druga polovina 20. veka. U srednjovekovnoj srpskoj državi rudarstvo je bilo okosnica bogatstva, ekonomske, političke, vojne moći, kulturnog i duhovnog uzdizanja. Tokom druge polovine prošlog stoleća, bilo je oslonac u posleratnoj obnovi razorene i opustošene zemlje, a zatim ekonomskog i opšteg razvoja i napretka, s važnom demografskom, socijalnom i regionalno razvojnom funkcijom. Relaksirajućim delovanjem na osetljivost i zavisnost od geopolitičkih previranja i spoljnih uticaja, doprinosi mineralno-sirovinskog kompleksa nemerljivi su u očuvanju suvereniteta zemlje i uravnotežavanju spoljnotrgovinskog bilansa. Sankcije smo izdržali pre svega zahvaljujući poljoprivredi (proizvodnji hrane) i rudarstvu – proizvodnji energije iz uglja i obojenih i plemenitih metala. Sve doprinose nemoguće je pobrojati, a odnose se na putnu, železničku, stambenu i vodoprivrednu infrastrukturu, na razvoj propulzivnih industrija, na ulaganja u zdravstvo, školstvo, kulturu, nauku, izdavaštvo, sport, turizam, arheologiju, itd. 
U drugoj polovini 20. veka srpsko rudarstvo proizvelo je 36 miliona tona nafte, 27 milijardi metara kubnih gasa i 2,133 milijarde tona čvrstih mineralnih sirovina, od toga: 1,104 milijarde tona uglja, 0,754 milijarde tona polimetaličnih ruda obojenih i plemenitih metala (bakra, olova, cinka, srebra, zlata, nikla, kobalta, aluminijuma, itd.) i 275 miliona tona nemetaličnih mineralnih sirovina. Poslednjih godina devete decenije minulog stoleća eksploatisano je godišnje oko 100 miliona tona čvrstih mineralnih sirovina, što je, srazmerno veličini Srbije, veoma velika proizvodnja. 
Sve ovo ostvareno je zahvaljujući i isključivo domaćoj pameti – nauci, znanju i stručnosti rudarskih, geoloških i inženjera bliskih struka školovanih na našim školama. Prema merilima najrazvijenijih mineralnih ekonomija, reč je o najvišim dometima. 
Malo je poznato da je rudarstvo iznedrilo skoro sve klasične tehničke discipline, ispisalo istoriju tehničkih nauka i na svojim visokim školama – akademijama osnovanim pre više stotina godina, postavilo osnove inženjerskog obrazovanja. Brojni vrhunski stvaraoci, velikani nauke, diplomci su ovih škola. Najznamenitiji su Mihail Lomonosov, Mihajlo Pupin, nobelovci Moris Ale (ekonomija) i Žorž Šarpak (fizika), Hamfri Dejvi, izumitelj rudarske sigurnosne lampe, akademik Ljubomir Klerić, jedan od utemeljitelja Srpske kraljevske akademije, osnivač škole mehanike i mašinstva na Univerzitetu u Beogradu, itd. 
Poznavati rudarstvo nije obaveza, osnovno je pitanje da li je moralno i profesionalno odgovorno, da oni koji ne poznaju rudarstvo, negiraju originalne naučne doprinose desetak do sada kandidovanih rudarskih stručnjaka za članstvo u SANU? Tu slobodu priuštilo je sebi Odeljenje tehničkih nauka SANU (OTN), zaklonjeno iza zidova zdanja akademije, neupitne svedimenzionalne „autonomije”, oslobođeno obaveze razumevanja opšteg i posebnog, poštovanja i jednake odgovornosti prema svim tehničkim naukama. 
Samoveličanje, poricanje, uprošćavanje, odlučivanje hranjeno zlovoljom, sujetom i zavišću, a podržavano lobiranjem, u konglomeratu su stigmatizacije rudarstva. Nije poznat sličan slučaj, da institucija koja pretenduje dostojanstvu i naučnom ugledu najvišeg ranga, istrajava vek i po u samovolji prema najstarijoj i neosporivoj tehničkoj naučnoj oblasti. 
Rudarska nauka nije salonska, ona stvaralačku energiju crpi iz spoja praktičnih problema i teorije. Ali to je strano razumevanju OTN u kojem o tehničkim naukama brinu stručnjaci za fiziku, mehaniku, elektromagnetizam, itd. I ako slabo vidljivih rezultata u inženjerstvu, naučne metrike zasnovane na prebrojavanju referenci, slično separacijskom razdvajanju nadrešetnih i podrešetnih frakcija, oni bezuslovno odlučuju po pitanju tehničkih nauka. 
U OTN, fizičari su potpisnici predloga (izbori, 2021) kandidata iz: elektroenergetike, zaštite informacija i privatnosti, metalurgije, nauke o materijalima, elektrohemijskog inženjerstva, korozije i zaštite. 
Sveznanje kao pojava današnjeg vremena nije svojstveno samo OTN, u susednom odeljenju geolozi s poznavanjem fizike i matematike na srednjoškolskom nivou odlučuju o izboru fizičara i matematičara (pretpostavljene visoke naučne referentnosti), a ovi pak, bez ikakvih školskih predznanja iz geologije, odlučuju o izboru geologa. Navedeni primeri nisu jedini i pokazuju da su odeljenski izbori, kao ključni za prohodnost, svedeni na pogodbu po pravilo „ja tebi – ti meni” oslobođenu meritornih naučnih i stručnih kriterijuma, što izbornu praksu u SANU dovodi u pitanje. 
Rebrendirana elita OTN izgubljene sposobnosti za harmonizaciju, živi u sredini u kojoj je značajan doprinos rudarstva, a ponaša kao da pripada nekom drugom svetu. Ta elita ne haje za posledice, ali ipak svesna svog činjenja na uvid javnosti u izbornoj proceduri ne stavlja građu svih, već samo kandidata s podrškom OTN (izbori, 2021). Dakle, u izbornom postupku sve je „objektivno”, „korektno” i „transparentno”, ali i jasno da što se seje to se žanje. 
Malu epizodu u vanvremenskom odnosu izborne obespućenosti rudarstva u SANU, predstavlja iskustvo autora ovog teksta. Ono pokazuje da su za izbornu prohodnost naučni doprinosi kandidatu kontraproduktivni, da su preferentniji doprinosi uskopojasne orijentacije. Višeciklusno kandidovanje pokazuje suprotstavljenost referentnih pokazatelja i podrške OTN, drugim rečima, s rastom pokazatelja naučnih i stručnih doprinosa slabi podrška. Verovatno bi i Nobelova nagrada havarijski uticala na izbornu prohodnost u OTN. 
Pređimo na „epizodu” koja jednostavnije oslikava odnos rebrendirane elite prema rudarstvu. Osamnaest monografija „Srpsko rudarstvo i geologija u drugoj polovini 20. veka” (564 str.) u izdanju Akademije inženjerskih nauka Srbije, Matice srpske i Rudarskog instituta Beograd, 15. 12. 2014. poklonjeno je s posvetom svakom članu OTN. U proleće 2015. šest neotvorenih knjiga je vraćeno. Zbunjujuće? 
Iskočiti iz stvarnosti ne možemo, nismo u stanju da se čujemo, saslušamo i razumemo. Dobronamerne primedbe i kritike umesto kao korektivne pobude, tumače se kao izrazi uvređenosti, ljubomore i zavisti, te je iluzija očekivati samopokretanje promena u SANU. 
U struci kojoj pripadam važi pravilo – svaku kritiku treba da prati rešenje. Kao institucija od visokog nacionalnog značaja SANU se mora čuvati. Efikasno rešenje očuvanja mogao bi da bude kapitalni remont, u inženjerstvu jasno definisana procedura od defektaže do konkretnih mera i aktivnosti s ciljem revitalizacije sistema za funkcionisanje. U polaznoj fazi kapitalnog remonta, moraju se izneti na uvid javnosti naučni, stručni i širi društveni doprinosi članova SANU. Naredne faze remonta sledile bi po logičkom toku. Ko treba da pokrene remontni proces, nije pitanje institucionalne autonomije već društveno pitanje, s potvrdom u činjenici da SANU nije privatna već nacionalna institucija, koja se budžetski finansira, te je jasno da je nadležnost državna. Da je tako i da to ne narušava stvaralačku slobodu i autonomiju akademije, možemo se uveriti na primerima najstarijih i najuglednijih nacionalnih akademija nauka u svetu.

*Diplomirani inženjer rudarstva

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista