Vreme ratova i siromaštva, turbo-folka i trenerki

Za većinu mladih u našoj zemlji, devedesete godine prošlog veka sinonim su za ratove, bombardovanje, konflikte, društvenu krizu, siromaštvo i opštu kriminalizaciju društva. Pokazalo je istraživanje pod nazivom „Percepcija devedesetih kod mladih u Srbiji”, koje je sprovedeno u saradnji inicijative „Muzej devedesetih”, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i Instituta za savremenu istoriju. Slobodan Milošević je za većinu mladih ličnost koja je u najvećoj meri obeležila devedesete, a najveći broj njih ima negativnu asocijaciju na bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 1.393 ispitanika iz cele zemlje, uzrasta od 18 do 30 godina i u velikoj meri je rodno izbalansirano, a istraživači su formirali i dve fokus grupe od po petnaest mladih osoba, kako bi sa njima uradili dubinske intervjue.

Kako u razgovoru za naš list objašnjava istoričarka Ana Radaković iz Instituta za savremenu istoriju, koja je učestvovala u pripremi „Muzeja devedesetih”, mladi koji su rođeni nakon devedesetih najčešće imaju površno znanje o dešavanjima iz poslednje dekade 20. veka, ali su im asocijacije na tu deceniju uglavnom negativne.

„Najveći broj naših ispitanika devedesete vezuje za ratove i konflikte – progone, proterivanja iz bivših jugoslovenskih republika, genocid i bombardovanje. Sledeća asocijacija je katastrofalna finansijska situacija, odnosno sankcije i siromaštvo, a potom i opšta kriminalizacija društva i sunovrat vrednosti. Tek onda dolaze asocijacije tipa – rok muzika bivše Jugoslavije, turbo-folk i dens muzika. Za jedan deo mladih devedesete su sinonim i za modu koju su obeležile trenerke, šuškavci i garderoba sa animal-printom, dok su neke devojke ovu deceniju nazvale i dekadom tankih obrva. Asocijacija na devedesete zavisi i od porodičnog konteksta u kome su odrastali, pa mladi iz Beograda najčešće pominju bombardovanje kao najveću ličnu i kolektivnu traumu devedesetih, dok su za njihove vršnjake iz Novog Sada devedesete sinonim za ’Oluju’, koja je u administrativni centar Vojvodine dovela veliki broj izbeglica iz Hrvatske. Međutim, jedan broj mladih devedesete vezuje i za građanske i studentske proteste koji su se dešavali od 1991. godine”, priča naša sagovornica.

Dodaje da je Slobodan Milošević osoba koja je većini mladih ostala sinonim za devedesete, a oko 70 odsto njih ima negativnu asocijaciju na bivšeg predsednika Srbije. Na drugom mestu je Zoran Đinđić, a najveći broj mladih ima pozitivnu ili neutralnu asocijaciju na ubijenog premijera Srbije, a onda slede Radovan Karadžić i Ratko Mladić.

Ana Radaković objašnjava da je jedan od glavnih ciljeva ovog istraživanja bio da se sazna na koji način su devedesete godine kreirale njihove stavove i vrednosti, odnosno koji su stavovi prema drugim etničkim grupama i političkim dešavanjima zasnovani na znanju o devedesetim.

„Ovo istraživanje pokazalo je da mladi imaju snažan osećaj pripadnosti svojoj etničkoj i verskoj grupi, jer se većina njih identifikuje kao Srbi i pravoslavci. Oni imaju i snažan kolektivni ’mi’ identitet, ali i osećaj nepravde koji je na svetskom nivou nanet srpskom narodu, a većina njih ima moralni problem da to preispituje. Mladi ističu da je njihovo znanje o devedesetim nedovoljno i da su im najmanje jasni sukobi i ratovi koji su se dešavali u ovoj dekadi. O devedesetima su najviše slušali od roditelja i starijih generacija, dok su najmanje učili o školi. Posebno je upadljiv nalaz da, nezavisno od informisanosti, mladi ističu da ih devedesete zbunjuju, jer oni prepoznaju da postoje suprotstavljene verzije istorije i da je vrlo teško, ako ne i nemoguće, doći do potpune istine”, zaključuje naša sagovornica.

Na pitanje šta za nju predstavlja najveći utisak ovog istraživanja, psiholog Marija Branković, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koja je vodila ovo istraživanje, u razgovoru za „Politiku” kaže:

„Čini mi se da je veoma važno razumeti kako mladi vide devedesete, s obzirom na to da živimo u zemlji i regionu sa ’zamrznutim konfliktom’, što je termin koji koristimo u psihološkoj literaturi. Ovde bih istakla pre svega nalaz da mladi uočavaju kontinuitet današnjeg vremena i društva sa devedesetim. Dakle, u izvesnom smislu, devedesete nisu samo istorija nego i dalje opstaju u savremenom trenutku. Štaviše, mladi u našem istraživanju su navodili da oni osećaju i izvesno breme devedesetih, to jest da su njihovi životi i, naročito, identiteti, opterećeni dešavanjima devedesetih. Kao psihološkinji, jako mi je važno što mladi ovo prepoznaju, jer i teorijski i istraživački mi znamo da psihološke posledice i traume iz prethodnih konflikata opstaju. Naravno, mladima je potrebna podrška da artikulišu ova pitanja koja ih muče ili – od kojih se sklanjaju, kao i siguran prostor da razumeju, diskutuju i kritički promišljaju teme u vezi sa konfliktima i nasiljem. Jedino tako možemo omogućiti da se ovakve kolektivne traume obrade i da makar napravimo korake u pravcu njihovog isceljenja. Isceljenje je potrebno i mladima ali i svim ostalim generacijama i našem društvu u celini, dodala bih.”

Ona ukazuje da za mlade koji su učestvovali u ovom istraživanju devedesete predstavljaju jedno mračno i nemirno doba.

„Najčešće navođena asocijacija su ratovi i konflikti, a blisko ih prate asocijacije na ekonomsku i društvenu krizu (sankcije, hiperinflaciju, glad, šverc), korupciju, kriminal, nasilje, sa pratećim elementima specifičnog životnog stila (kao što su turbo-folk, kič i šund, šuškave trenerke). Ipak, jedan broj mladih ističe da su protesti, pobuna i solidarnost takođe asocijacija na, malo drugačije, devedesete”, kaže Marija Branković.

Veliki uticaj porodičnog iskustva

Marija Branković objašnjava da je psihološka blizina konfliktima, naročito kroz porodična iskustva kao što su izbeglištvo ili učešće članova porodice u konfliktima, važan ako ne i ključni faktor koji oblikuje odnos prema devedesetim.

„Kako ovo istraživanje nije imalo ovaj specifičan fokus, ne možemo biti sigurni koliko mladih na ovaj način i dalje živi devedesete. Ovo bi svakako bila tema za ozbiljna dalja istraživanja. Ono što je sigurno jeste da taj broj nije zanemarljiv, kao i da su i mladi i odrasli, učesnici u događanjima devedesetih, ozbiljno potreseni. Neki od naših ispitanika su nam saopštavali da je ovo i dalje tema o kojoj se ili previše govori ili previše ćuti u njihovim porodicama. Deluje da su ljudi koji su platili najveću cenu sukoba i njihove porodice nekako prepušteni sebi u suočavanju sa teškom prošlošću. Zato želim da se vratim na poentu da otvaranje mogućnosti da se o devedesetim razgovara iz ove perspektive, a ne samo perspektive sukoba, koja je i dalje dominantna u javnom diskursu, neizmerno znači”, zaključuje naša sagovornica.