I dalje nejasno zašto je 60 miliona ljudi ostalo u mraku

Kada je 28. aprila nešto iza podneva došlo do potpunog raspada elektroenergetskih sistema (EES) Španije i Portugalije, pa i juga Francuske, zbog čega je oko 60 miliona ljudi ostalo bez struje, a kolaps trajao više od 12 časova, javnost se i u Srbiji zapitala šta treba da uradimo da ne doživimo nešto slično. Utoliko pre što nema onih nešto starijih koji pamte kako je Srbija izgledala bez struje kada je tokom bombardovanja razornim projektilima i grafitnim bombama NATO-a pogođena najveća termoelektrana TENT, najveći proizvođač struje u jugoistočnoj Evropi zadužen za polovinu godišnje proizvodnje struje u našoj zemlji.

Dr elektrotehnike Slobodan Ružić, bivši zamenik ministra energetike i nekadašnji pomoćnik direktora direkcije za razvoj i investicije EPS-a, u razgovoru za Politiku kaže da deluje neverovatno, ali operatori pogođenih sistema ni deset dana nakon raspada još uvek nisu saopštili ni inicijalni poremećaj, ni redosled događaja koji je usledio, niti svoje zaključke, kao ni preporuke.

Međutim, pouzdano se zna da inicijalni poremećaj nije bio ni požar u Francuskoj koji je doveo do ispada nekog dalekovoda, niti „indukovane atmosferske vibracije u visokonaponskoj mreži koje su izazvane efektom korone”, niti nečiji sajber-napad… Zna se, takođe, da je proizvodnja u Španiji u trenutku raspada obezbeđivana 80 odsto, odnosno 22 gigavata iz neupravljivih elektrana na vetar i solarnu energiju, dok je samo 20 odsto, odnosno pet gigavata dolazilo iz klasičnih izvora hidroelektrana, nuklearnih i gasnih elektrana. Konačno, pouzdano se zna da je u prvih pet sekundi iz pogona ispalo čak 60 odsto proizvodne snage. I mada zvaničnog razjašnjenja od strane nadležnih još uvek nema, trenutno se širom sveta vodi jedna vrlo interesantna energetičarska rasprava koja je već došla do nekih stručno nepobitnih i izuzetno važnih zaključaka.

Ako upravljački sistem EES-a automatski registruje svaki ispad iz sistema, zašto se onda ne zna šta je bio inicijalni poremećaj?

Po svemu sudeći, nikakvog klasičnog ispada, bilo proizvodnog, bilo prenosnog objekta, i nije bilo jer bi to zaista bilo automatski evidentirano i poznato vrlo brzo nakon samog događaja. Dakle, ne zna se šta je bio inicijalni poremećaj, jer nikakvog poremećaja, u smislu ispada, nije ni bilo. Zato upravljački sistem inicijalno i nije ništa registrovao.

Pa šta je onda pokrenulo lančane ispade i raspad EES-a na celom Iberijskom poluostrvu?

Bivši direktor Operatora sistema RTE u Francuskoj, A. Merlin, koji je i autor brojnih radova iz oblasti planiranja rada EES-a, smatra da je raspad sistema inicirao najobičniji oblak koji je naglo prekrio područje u kojem je do tada postojala vrlo velika proizvodnja električne energije iz solarnih panela. To je dovelo do pada proizvodnje, zbog čega je počela da pada frekvencija u sistemu. Brza obrtna rezerva koja je postojala u hidroelektranama i gasnim elektranama bila je nedovoljna da nadomesti manjak snage i zaustavi pad frekvencije, zbog čega je vrlo brzo reagovala podfrekventna zaštita, počevši da isključuje jedan proizvodni objekat za drugim. Ja mislim da je ovo objašnjenje vrlo logično i da će se pokazati kao tačno.

Znači li to da je u pitanju ljudska greška, odnosno da im se sistem ne bi raspao da su planirali rad tako da imaju dovoljno brze obrtne rezerve?

To je bila moja teza od početka, koja jeste tačna, ali je nepotpuna. Situacija je još mnogo gora nego što sam ja smatrao. Naime, kako su ukazali dr Dejan Ostojić, član Nadzornog odbora EPS-a, kao i nekoliko američkih energetičara, brzina pada frekvencije zbog manjka proizvodnje u odnosu na potrošnju u sistemu obrnuto je proporcionalna ukupnoj masi obrtnih delova elemenata EES-a. Kod klasičnog hidro-termo sistema obrtna rezerva je uvek dovoljno brza da može da podigne proizvodnju pre nego što frekvencija padne toliko da izazove reagovanje zaštite i lančane ispade. Zato je brza obrtna rezerva u iznosu snage najvećeg agregata uvek do sada bila dovoljna da obezbedi siguran rad EES-a. Međutim, u EES-u, u kome su klasični agregati u velikoj meri zamenjeni solarnim elektranama, kao što je to bio slučaj u Španiji, drastično se smanjuje masa obrtnih delova i time povećava brzina pada frekvencije nakon poremećaja.

Dakle, sve i da je EES Španije nekim čudom raspolagao obrtnom rezervom u iznosu snage najvećeg agregata, ta rezerva ne bi bila dovoljno brza da zaustavi pad frekvencije i spreči reagovanje zaštite i lančana isključenja. Sa strukturom proizvodnih kapaciteta u kome 80 odsto snage čine neupravljive elektrane na zelenu energiju, EES Španije je bio osuđen na raspad ako dođe do bilo kakvog značajnijeg poremećaja. Drugim rečima, EES u kojem ubedljivo dominiraju neupravljivi izvori na obnovljive izvore energije OIE uopšte ne može da ima dovoljno obrtne rezerve da obezbedi sigurnost u snabdevanju potrošača na jednostruki kvar, pa čak ni na poremećaj koji izaziva jedan običan oblak.

Da li to znači da ovaj događaj treba da nam bude upozorenje da OIE ne mogu da nam garantuju energetsku sigurnost? Zašto smo toliko poverovali u zelenu agendu i počeli da planiramo i najavljujemo zatvaranje termoelektrana na lignit do 2050. godine?

Da, ovaj događaj treba da bude ozbiljno upozorenje svim energetičarima i javnosti Srbije, a posebno onima koji kreiraju našu energetsku politiku. Solarne elektrane i vetroelektrane, bez vrlo značajnog udela klasičnih elektrana, ne mogu obezbediti našu energetsku sigurnost u budućnosti. Ne može da bude 100 odsto zeleno, mora da bude šareno! Zelena agenda je ideološki nametnut koncept koji je tehnički nekorektan i koji nosi neprihvatljive rizike i troškove. Naša zemlja treba da odbaci zelenu agendu i da bez predrasuda koristi sve izvore energije koji nam mogu obezbediti dugoročnu energetsku sigurnost. Uostalom, to su uvideli i oni koji su taj koncept osmislili i više od dve decenije nametali ga drugima. Tako je pre samo nedelju dana ministar energetike SAD, g. Kris Rajt izjavio u Varšavi da je klimatska i energetska politika EU „nametanje odluka odozgo nadole” i da ona očigledno „smanjuje energetsku slobodu, prosperitet i nacionalnu bezbednost”, te je pozvao zemlje centralne Evrope da se pridruže Americi „u ostvarivanju zajedničke energetske slobode”.