Malo Orašje je opomena i simbol stradanja

Advokatski posao, postupci u kojima je učestvovao, prikupljanje dokumentacije, pretraživanje arhiva i razgovori sa svedocima naveli su advokata Stefana Stefanovića da napiše roman „Advokat”. Knjige koja je, kako njen autor kaže za „Politiku”, najbliža žanru istorijskog trilera, opisuje pucavanje u advokata u penziji koji, iako teško ranjen, pokušava da rekapitulira svoj život i shvati ko je imao motiv da ga ubije. Razmišlja da li upucavanje, možda, ima veze sa njegovom strukom ili sa nerazjašnjenim zločinima iz Drugog svetskog rata. U potrazi za osumnjičenima, istražujući svoju prošlost, ali i prolazeći kroz lavirint srpske istorije, advokat kreće u potragu za svojim identitetom, pravnom državom, vladavinom prava...

Roman je i spomenik advokatskoj profesiji ali i priča o advokaturi kakve više nema, borbi za ljudska prava, položaju malog čoveka u totalitarnim sistemima, o običnim ljudima sa margine koji bi da menjaju svet.

Ono što je u najvećoj meri uticalo da Stefanović napiše roman jesu, kako kaže u razgovoru za naš list, postupci rehabilitacije nevino osuđenih posle Drugog svetskog rata, restitucija nepravedno oduzete imovine i slučajevi koje je istraživao.

– Najvažniji događaj u romanu je ubistvo trinaestoro nevinih ljudi u selu Zabrdica kod Valjeva, čije su mošti pronađene devedesetih godina i pohranjene u kripti Hrama Svetog Luke u Babinoj Luci kod Valjeva. Ovaj slučaj je paradigma stradanja i vaskrsenja srpskog naroda, ali i kultura amnezije nasuprot kulturi sećanja. Zanimljivo je da su do danas utvrđeni identiteti samo dve žrtve, Milovan Grbić i Slobodan Gvozdenović, da jama nikada nije obeležena i da nije postavljeno prigodno spomen-obeležje. Crkva, groblje i sveti preci jesu ono najesencijalnije što jedan narod ima. Međutim, groblje jeste možda i najjači simbol našeg stradalnog naroda, naša tuga, bol, ali i vaskršnja radost i seme iz kojeg se ceo narod obnavlja, kako kaže vladika Nikolaj: „Sva je srpska zemlja groblje” – kaže Stefanović.

Tokom pisanja romana naš sagovornik koristio je i građu iz predmeta u kojima je postupao. Pre svih, kaže, onaj u vezi sa ubistvom sveštenika Dušana Popovića, koga su tokom Drugog svetskog rata partizani živog zakopali, a potom i postupci restitucije kuće ministra unutrašnjih poslova Kraljevine SHS Milorada Draškovića, ubistvo kaluđera Ilariona, igumana manastira Bogovađa, ali i rehabilitacija generala Dragoljuba Mihailovića, bivšeg ministra odbrane i vođe kraljevih oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini.

– Obremenjenost zločinima, nasledni grehovi, zataškavanje zločina, relativizacija odgovornosti i aboliranje zločinaca predstavljaju teme kojim se bavi ovaj roman. Kako bi rekao počivši vladika Atanasije Jevtić: „Kažu nećemo da se delimo. Upravo treba da se delimo, da vidimo ko je ko!” Svaka žrtva ima ime i prezime, svaki zločinac isto, bez obzira na ideologiju i stranu. Dok se to ne prevaziđe, ta zla krv u narodu, dok se ne otkriju i obeleže sve masovne grobnice iz građanskog rata 1941–1946. i u godinama revolucionarne pravde, pa i sam grob generala Mihailovića, neće moći ni doći do pomirenja u narodu. Zaborav i zataškavanje nisu put do pomirenja – kaže naš sagovornik.

Na pitanje koji će mu sudski postupci ostati u pamćenju, osim onih sa političkom pozadinom, advokat Stefanović kaže da je to, svakako, onaj koji je vođen protiv Uroša Blažića, koji je u selima Dubona i Malo Orašje, 4. maja 2023. godine, ubio devetoro i ranio 12 mladih, a u kojem je bio jedan od punomoćnika porodica nastradalih.

– Pored masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar”, nikada se nije desilo da jedan tako mladi čovek ubije toliko svojih vršnjaka sunarodnika. Pomenuti tragičan događaj poveznica je i sa jednim drugim o kojem se govori u romanu. U Malom Orašju 6. jula 1944. godine partizani su postavili zasedu četnicima. Procenjuje se da je ovom prilikom nastradalo 86 mladića, pripadnika četničkog pokreta, dok je broj nastradalih na strani partizana bio 15. Dakle, ukupno je u jednom danu poginulo oko stotinu Srba. Na mestu gde je podignut spomenik stradalim partizanima u Malom Orašju desio se novi masakr, nepunih osam decenija posle onog u Drugom svetskom ratu. Nije li to možda i opomena da je potrebno sve žrtve označiti, grobnice obeležiti, naći odgovornost zločinaca, jer duhovi prošlosti nisu se umirili u mnogim mestima u našoj zemlji – pita se advokat Stefan Stefanović.