Jezik kao glavni medijum slobode i otpor moći

Koliko smo slobodni u eri „korporativnog neofeudalizma”, u matriksu lažne rasterećenosti i našeg robovanja matrici, gde je po Lakanu ključno ime za realno „jouissance” i gde smo „simboličkoj matrici” potrebni mi kao energetska hrana, pitanja su na koja pokušava da odgovori knjiga „Sloboda, bolest bez leka” (u prevodu Milka Štimca i izdanju Čigoja štampe) Slavoja Žižeka, hegelijanskog filozofa, lakanovskog psihoanalitičara i komuniste, gostujućeg profesora na Univerzitetu u Londonu, gostujućeg profesora na Univerzitetu u Njujorku, višeg istraživača na Odeljenju za filozofiju pri Univerzitetu u Ljubljani i međunarodnog direktora na Instituta za humanističke nauke „Birkbek” pri Univerzitetu u Londonu. Ova knjiga ne pruža gotove odgovore, ali ih nagoveštava postavljanjem pitanja i davanjem mnoštva primera iz filozofije Kjerkegora, Hegela, Marksa, Hajdegera, Lakana, ali i brojnih primera iz književnosti, filma i popularnih serija.

„Kroz priču o slobodi, Slavoj Žižek dosledno demaskira negativnosti sadašnjeg društva, sva zastranjivanja i odstupanja od ideala, na kojima su, navodno, počivala. Govori tako o kriptovalutama, anarhokapitalizmu, poziva na Varufakisa i njegovo objašnjenje finansijskog feudalizma, opisujući krug oko svega što sprečava ostvarenje slobode i pravednijih oblika organizacije ljudske zajednice. Jasno ukazuje na procese koji su obeležili razvoj u kome smo zastranili i koji su nas doveli dotle da se nađemo tamo gde se nismo zaputili”, kaže u predgovoru ovom izdanju Milko Štimac.

Na početku ove asocijativne analize, Žižek ističe da naše doba nije mirno vreme koje nam dozvoljava da se neopterećeno posvetimo razmišljanju o svetu, već je to vreme u kome nam je i sam opstanak, kao ljudi, ugrožen sa više strana: „potpunom digitalnom kontrolom koja već ugrožava i naš um, nekontrolisanim virusnim infekcijama, globalnim zagrevanjem”...

Ali kreativnu, aktivnu misao, filozofiju, sokratovsko „kvarenje filozofijom” posmatra kao vid izlaza iz ovog lavirinta, posebno na „liberalno popustljivom Zapadu”, gde ljudi misle i izgledaju kao da su slobodni, a upravo mu se to čini kao najneslobodnija pozicija. Pa citira Getea: „Niko nije beznadežnije porobljen od onih koji lažno veruju da su slobodni.”

Imajući u vidu i naličje konačne slobode, pa i varljivost ovog pojma, Žižek ističe i poziciju savremenog čoveka koji što je slobodniji, to je anksiozniji i gde sloboda sprovedena do kraja postaje bolest, „nešto što parazitira na našoj biološkoj dobrobiti”. Jezik je za Žižeka glavni medijum slobode, sa svim njegovim igrama reči, jezik je taj koji otvara prostor u kome je moguće odupreti se „hegemonističkom diskursu moći”.

Autor razlikuje prostor slobode koji zauzimamo svojim svakodnevnim izborima, od pristupa slobodi u savremenoj nauci, gde se postavljaju pitanja o tome postoji li sloboda volje u odnosu na naučni determinizam. Tako je i ova knjiga podeljena na dva dela pa razmatra slobodu kao subjekt, slobodu kao takvu, i  slobodu u „neredu našeg društvenog života”.

„U našim običnim svakodnevnim životima, mi smo slobodni, sloboda je ljudska svojina, ali u autentičnom revolucionarnom okruženju sama sloboda postaje subjekt i deluje kroz nas – mi se svodimo na njene objekte”, smatra Žižek.

U našoj stvarnosti postoje apstraktne i konkretne slobode, postoje zabrane za koje se ne očekuje da ih prekršimo, kao i slobode za koje se očekuje da ih ne koristimo, a imamo i zabranjene zabrane; sloboda je i kad svesno kažemo „ne”, kad se odreknemo onoga što najviše želimo...

„Zar se ne približavamo sve više situaciji u kojoj milioni ljudi misle da moraju slobodno da deluju (krše pravila) kako bi zaštitili svoju slobodu?”, pitanje je koja postavlja autor, dodajući: „Ovde nemam u vidu samo levičarske pobune protiv establišmenta, već i – danas više nego ikada – desničarske populističke pobune! Zar Trampova gomila nije upala na Kapitol 6. januara 2021. godine da zaštiti svoju slobodu? Ne čudi onda mešavina fascinacije i užasa u levo-liberalnoj reakciji na demonstrante koji su provalili u Kapitol– ’obični’ ljudi koji su provalili u sveto sedište moći, karneval koji je trenutno suspendovao naša pravila javnog života...”

Paradoksalnost položaja savremenog čoveka Žižek vidi i kao apatiju – posledicu hiperaktivnosti, kao drugu stranu ekstremnog dinamizma u kom se usled stalnih promena apsurdno zapravo ništa ne menja. U takvim okolnostima i sloboda je neuhvatljiva. Žižek objašnjava:

„Sloboda je, stoga, čudan pojam, iako se spontano doživljava kao činjenica, u trenutku kada razmišljamo o njoj, paradoksi i slučajnosti njenih suprotnosti eksplodiraju. Za Kanta sloboda boli, podrazumeva bolno odricanje od naših spontanih sklonosti u ime dužnosti, dok se, u isto vreme, najdublja sloboda doživljava kao unutrašnja neophodnost. Šeling je ovu podudarnost suprotnosti dalje primenio u svojoj filozofiji umetnosti: u procesu stvaranja, umetnik je slobodan u najdubljem smislu, dok on samo sledi svoj unutrašnji nagon koji mu govori šta da radi”.

Jedan od zaključaka ove knjige jeste taj da iako istina, po Lakanu, ima strukturu fikcije, najradikalnija subjektivna pozicija nije stav analitičara, već da treba proći kroz kreativnu fazu fantazije i pretpostaviti da veliki vođa, „veliki Drugi” ne postoji i da treba zauzeti poziciju novog Gospodara.