Po­re­me­ćaj pa­žnje i hi­pe­rak­tiv­nost ozbi­ljan pro­blem za oko 10 od­sto ško­la­ra­ca

ADHD, po­re­me­ćaj pa­žnje sa hi­pe­rak­tiv­no­šću, ne­u­ro­bi­o­lo­ški je po­re­me­ćaj u ko­me de­ca ima­ju po­vi­še­nu im­pul­siv­nost, hi­per­ki­ne­tič­ko po­na­ša­nje, ra­su­tu pa­žnju i ne­u­speh u ško­li. Ame­rič­ki psi­hi­ja­tri uka­zu­ju da je su­šti­na pro­ble­ma kod ove de­ce po­re­me­ćaj pa­žnje, pri če­mu hi­pe­rak­tiv­nost mo­že, ali ne mo­ra da bu­de pri­sut­na. Rat­ko Mi­lje­no­vić, spe­ci­ja­li­sta re­ha­bi­li­ta­ci­je psi­ho­mo­to­ri­ke i so­ci­o­te­ra­pi­je, is­ti­če da ADHD naj­če­šće po­či­nje u de­tinj­stvu, ali mo­že tra­ja­ti i u od­ra­slom do­bu.

– Po­sto­je tri gru­pe simp­to­ma ADHD-a. Hi­pe­rak­tiv­nost zna­či da su ta de­ca stal­no u po­kre­tu (okre­ću se, me­ško­lje, ne mo­gu da se­de na jed­nom me­stu pe­nju se i ka­da to ni­je do­zvo­lje­no), raz­go­va­ra­ju non-stop, ne mo­gu da pri­ča­ju ti­ho, stal­no se po­me­ra­ju u to­ku spa­va­nja. Uvek su u po­kre­tu ili de­lu­ju kao da ih po­kre­će mo­tor. Za im­pul­siv­nost je ka­rak­te­ri­stič­no to da su ja­ko ne­str­plji­va, da­ju od­go­vo­re na pi­ta­nja pre ne­go što što ih ne­ko po­sta­vi do kra­ja, pre­ki­da­ju dru­ge u raz­go­vo­ru, če­sto go­vo­re bez raz­mi­šlja­nja, ta­ko da su so­ci­jal­no ne­a­dap­ti­ra­na, ne ukla­pa­ju se u igra­ma sa dru­gom de­com i ima­ju pro­me­ne ras­po­lo­že­nja ko­ja su ta­kva da dru­ga de­ca ne mo­gu da zna­ju šta mo­gu oče­ki­va­ti od njih. Ujed­no i br­zo pla­nu i uću­te ka­da su fru­stri­ra­na. Po­re­me­ćaj pa­žnje ka­rak­te­ri­šu te­ško­će u odr­ža­va­nju pa­žnje (pra­ve gre­ške u za­da­ci­ma u ško­li), ne­do­sta­tak kon­cen­tra­ci­je, za­bo­rav­nost, če­sto pre­ba­ci­va­nje iz jed­ne ak­tiv­no­sti u dru­gu, ne­mo­guć­nost fo­ku­si­ra­nja na jed­nu stvar, pro­ble­mi u or­ga­ni­za­ci­ji za­da­ta­ka i ak­tiv­no­sti (za­da­tak ko­ji ra­de po­sta­je im do­sa­dan na­kon ne­ko­li­ko mi­nu­ta, osim ako ra­de ne­što za­ni­mlji­vi­je). Ova de­ca ne sle­de uput­stva na­stav­ni­ka, iz­be­ga­va­ju da ra­de stva­ri za ko­je je po­tre­ban sta­lan men­tal­ni na­por, sa­nja­re, la­ko se zbu­nju­ju, po­la­ko se po­kre­ću u ak­ci­ju i ne slu­ša­ju ka­da im se go­vo­ri – is­ti­če naš sa­go­vor­nik.

Da bi se do­bi­la ova di­jag­no­za, oso­ba, iz­me­đu osta­log, mo­ra da ima simp­to­me ADHD-a, ko­ji tra­ju naj­ma­nje šest me­se­ci, ko­ji su se raz­vi­li pre sed­me go­di­ne. Sin­drom se ja­vlja kod če­ti­ri do 10 od­sto de­ce škol­skog uz­ra­sta. Is­tra­ži­va­nje uče­sta­lo­sti hi­per­ki­ne­tič­kog po­na­ša­nja u op­šti­ni Pa­li­lu­la u Be­o­gra­du po­ka­za­lo je da u pred­škol­skim usta­no­va­ma ima oko se­dam od­sto hi­per­ki­ne­tič­ke de­ce, a u mla­đim raz­re­di­ma osnov­ne ško­le oko pet od­sto.

– Na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Sta­ri grad is­tra­ži­va­nje je ot­kri­lo da me­đu pu­be­scen­ti­ma sre­će­mo oko 12 od­sto ne­a­dap­ti­ra­nih po­na­ša­nja, od ko­jih je ve­ći­na sa is­po­lje­nom hi­pe­rak­tiv­no­šću. De­ča­ci su če­šće hi­pe­rak­tiv­ni i to oko tri do če­ti­ri pu­ta vi­še od de­voj­či­ca. Znat­no če­šće is­po­lja­va­nje ADHD-a kod de­ča­ka ob­ja­šnja­va se po­ve­ća­nom vul­ne­ra­bil­no­šću nji­ho­vog ner­vnog si­ste­ma pre­ma in­tra­u­te­ri­nim in­sul­ti­ma, ve­ćom sklo­no­šću de­ča­ka pre­ma na­sta­ja­nju raz­voj­nih po­re­me­ća­ja i po­li­ge­net­skim na­sle­đi­va­njem, pri če­mu je kod de­ce žen­skog po­la fe­no­tip­ska eks­pre­si­ja po­re­me­ća­ja sla­bi­je iz­ra­že­na. Ge­ne­ti­ka ima ve­li­ki uti­caj na raz­voj ADHD-a i sma­tra se da je to je­dan od naj­na­sled­ni­jih per­va­ziv­nih po­re­me­ća­ja. Na­sled­nost ADHD-a iz­no­si oko 70, 80 od­sto, što je glav­ni fak­tor ri­zi­ka to da ne­ko u po­ro­di­ci već ima ADHD. Na­uč­ni­ci su do­ka­za­li da se pro­blem če­šće ja­vlja kod de­ce ko­ja su pre­vre­me­no ro­đe­na. Na is­po­lja­va­nje i te­ži­nu simp­to­ma mo­gu uti­ca­ti i dru­gi fak­to­ri kao što je iz­la­ga­nje tok­si­ni­ma u trud­no­ći (al­ko­hol, du­van, olo­vo), za­tim pro­ble­mi pri po­ro­đa­ju, stre­sno po­ro­dič­no okru­že­nje i dru­gi fak­to­ri – is­ti­če Mi­lje­no­vić.

Le­če­nje za­vi­si od do­ba de­te­ta kao i od ti­pa ADHD-a. Ono je pri­la­go­đe­no sva­kom de­te­tu in­di­vi­du­al­no.

– Far­ma­ko­lo­ška te­ra­pi­ja (le­ko­vi) pod­ra­zu­me­va­ju psi­ho­sti­mu­lan­se (me­til­fe­ni­dat, dek­stro­am­fe­ta­min, pi­mo­lin) ko­ji do­sta do­bro re­gu­li­šu hi­pe­rak­tiv­nost, im­pul­siv­nost, sva­dlji­vost. Tu su i an­tip­si­ho­ti­ci (ti­o­ri­da­zin i ha­lo­pe­ri­dol), a pri­me­nju­ju se i tri­ci­klič­ni an­ti­de­pre­si­vi. U po­sled­nje vre­me go­vo­ri se o upo­tre­bi se­lek­tiv­nih in­hi­bi­to­ra MAO. Tre­ba na­po­me­nu­ti da ni­je pre­po­ruč­lji­vo uzi­ma­ti na­ve­de­ne le­ko­ve kod de­ce mla­đe od šest go­di­na. Psi­ho­te­ra­pi­ja i sa­ve­to­va­nje je po­treb­no, a od to­ga bi­he­vi­o­ral­na te­ra­pi­ja je bit­na da bi se de­te uči­lo da kon­tro­li­še po­na­ša­nje. Pri­me­nju­ju se i kog­ni­tiv­na te­ra­pi­ja po­na­ša­nja, si­stem­ska – po­ro­dič­na i grup­na te­ra­pi­ja, sa­ve­to­va­nje, psi­ho­di­na­mič­ka te­ra­pi­ja, re­e­du­ka­ci­ja ili re­ha­bi­li­ta­ci­ja psi­ho­mo­to­ri­ke, tre­ning so­ci­jal­nih ve­šti­na – uče­nje bo­ljih od­no­sa sa vr­šnja­ci­ma. Ško­la je va­žan fak­tor uklju­či­va­nja u po­ma­ga­nju uče­ni­ka sa ADHD-om na što lak­šem pre­va­zi­la­že­nju pro­ble­ma ve­za­nih za uče­nje i po­na­ša­nje u ško­li. Na­stav­ni­ci se mo­ra­ju mak­si­mal­no an­ga­žo­va­ti i edu­ko­va­ti od stra­ne li­cen­ci­ra­nih struč­nja­ka – na­vo­di naš sa­go­vor­nik.

Ako se ADHD ne le­či ili ne pre­po­zna na vre­me, mo­že da do­ve­de do ozbilj­nih pro­ble­ma u go­to­vo svim aspek­ti­ma ži­vo­ta, po­seb­no jer simp­to­mi uti­ču na pa­žnju, sa­mo­kon­tro­lu i me­đu­ljud­ske od­no­se.

Rat­ko Mi­lje­no­vić ka­že da se, iz­me­đu osta­log, kod de­ce mo­že do­go­di­ti da ima­ju loš uspeh u ško­li, po­te­ško­će u po­je­di­nim ve­šti­na­ma ili pak u po­je­di­nim pred­me­ti­ma i to u pi­sa­nju, či­ta­nju, go­vo­ru, cr­ta­nju, pe­va­nju, pred­me­ti­ma ko­ji zah­te­va­ju spret­nost ru­ku i fi­zič­kom vas­pi­ta­nju. Pro­blem hi­per­ki­ne­tič­kog po­na­ša­nja ne do­vo­di se u ve­zu sa ne­raz­vi­je­no­šću in­te­li­gen­ci­je.