„Zlatna palma” za životno delo Robertu de Niru

78. KAN

Kan – Postoje lica sa filmskog platna koja su se poput pečata utisnula u sedmu umetnost da zauvek traju. Jedno od takvih lica, blagog osmeha i često oštrog pogleda, bez sumnje je ono koje pripada filmskoj legendi – američkom glumcu, reditelju i producentu Robertu de Niru, dobitniku počasne „Zlatne palme” 78. Kanskog festivala za sveukupnu karijeru obeleženu ulogama koje su postale kultne.

Kan De Niru ovim činom odaje počast uz podsećanje da je ovde 1976. godine ostavio gledalište bez daha ulogama u filmovima „Dvadeseti vek” Bernarda Bertolučija i „Taksista” Martina Skorsezea za koji je tada i osvojio „Zlatnu palmu” kao najbolji glumac, a da je poslednji put ovde boravio 2011. i to kao predsednik žirija. U danima pred početak 78. Kana, na vest da će biti ovogodišnji dobitnik „Zlatne palme„ za sveukupno delo, osamdesetjednogodišnji De Niro je izjavio: „Gajim osećanje bliskosti prema Kanskom festivalu. Pogotovo sada kada nas toliko toga u svetu razdvaja, Kan nas spaja. Sve pripovedače, filmske stvaraoce, fanove i prijatelje. To je kao povratak kući.” A ova filmska „kuća”, još uvek najznačajnija na festivalskoj lestvici, uvek je znala da ceni i nagradi njegovu perfekcionističku glumu satkanu od temeljnih priprema, ali i improvizacije.

De Nirovo debitovanje na filmskom platnu zapečatilo je sudbinu istorijske generacije reditelja u Njujorku, koji će postati i „zlatna” generacija holivudskih filmskih stvaralaca. Od prvih filmova tek diplomiranog Brajana de Palme, Robert de Niro je stvarao portrete svojih antiherojskih likova. Zajednički filmovi „Pozdravi”, „Svadbeno druženje” i „Zdravo, mama!” dali su oblik Brajanovom stilu, ali i Robertovoj glumi u kojoj nasilje izvire iz harizmatičnog mira. Od svoje boemske mladosti kao sina slikara u Njujorku, crpeo je uličarski stav koji će, sa kodeksima ponašanja i etikom, začiniti njegove rane radove, a malo kasnije i procvetati pred kamerama Martina Skorsezea. Legendarno i filmsko i vanfilmsko prijateljstvo sa Skorsezeom počelo je 1973. godine sa filmom „Ulice zla” u kojem su prikazali svoj rodni njujorški kvart Mala Italija.

Tokom svoje karijere De Niro je pozajmljivao svoj prirodni autoritet likovima iz miljea italijansko-američke mafije, od sitnih kriminalaca do velikih bosova, čineći ih prepoznatljivim i tako moćnim. To se ogleda i u ulozi mladog Vita Korleonea u filmu Fransisa Forda Kopole „Kum 2”, u kojem je uspeo u izazovu tumačenja ranih godina lika Marlona Branda, a da ga ne imitira. Njegova izvedba u ovom Kopolinom delu donela mu je Oskara za najboljeg sporednog glumca. Njegova posvećenost ulogama postala je legendarna u nastavku saradnje sa Skorsezeom: naučio je da svira saksofon za film „Njujork, Njujork”, počeo je da se bavi boksom i prema sopstvenoj ideji ugojio se 30 kilograma za film „Razjareni bik” koji mu je doneo Oskara za najboljeg glumca, a da bi rešio sopstveni konfliktni odnos sa slavom, odigrao je u „Kralju komedije” i lik opsednutog voditelja tok-šoua i s tim razveselio publiku na otvaranju Kanskog festivala 1983. godine. Već sledeće, 1984. godine u Kanu, Robert de Niro je predstavio poslednji film Serđa Leonea „Bilo jednom u Americi”, vratio se na Kroazetu i sa filmom „Misija” Rolana Žofija, koji je te 1986. osvojio „Zlatnu palmu”.

 Dok je nastavljao da radi sa Martinom Skorsezeom u filmovima „Dobri momci”, „Rt straha” i „Kazino”, De Niro je počeo i da producira (od 1989) i da režira (od 1993). Kao reditelj je debitovao sa „Pričom iz Bronksa”, filmom koji se bavi jednom od njegovih omiljenih tema – kako komšiluk oblikuje odnose u zajednici između nasilja i srodstva. Njegov drugi dugometražni film „Dobri pastir” izašao je pred publiku 13 godina kasnije. Posle 11. septembra De Niro je osnovao i Tribeka filmski festival kako bi Njujorčanima pomogao da povrate ovaj postradali kvart, a tada je izašla na videlo i politička priroda njegove ličnosti. Postao je vatreni branilac egalitarnog, humanističkog društva, nije prestajao da istražuje posledice nasilja, organizovanog kriminala, propadanje države, traumu Vijetnamskog rata i manipulaciju dušama od strane industrije zabave. Upečatljivi primeri ovoga uključuju i njegove izvanredne uloge u „Džokeru” Toda Filipsa i u Skorsezeovim „Ubicama cvetnog meseca”. I ovaj film je svetsku premijeru imao na Kanskom festivalu...