Nova „zlatna groznica”: litijum u centru mineralne strategije SAD

U eri globalne trke za energetsku nezavisnost i tehnološki razvoj, Sjedinjene Američke Države (SAD) odlučile su da krenu u ozbiljnu potragu za sirovinama koje pokreću savremeni svet. Otkako je započeo drugi mandat, Donald Tramp je stavio poseban akcenat na litijum, bakar, nikl, kobalt i ostale sirovine ključne za današnju ekonomiju.

Bela kuća je prošlog petka dodala još deset rudarskih projekata u SAD na listu za ubrzano izdavanje dozvola kako bi povećala proizvodnju kritičnih minerala na sopstvenom tlu. Rudnici litijuma, bakra, nikla, uranijuma, paladijuma, srebra i drugih minerala, iza kojih stoje velike multinacionalne kompanije kao što su „Glenkor” i „Rio Tinto”, dobili su tzv. FAST-41 status. U pitanju je savezna inicijativa pokrenuta 2015. godine koja omogućava brže odobravanje infrastrukturnih projekata od strateškog značaja i trenutno taj status ima 20 rudnika. Litijum će se kopati u Nevadi i Arkanzasu, bakar u Arizoni, antimon i zlato u Ajdahu, a srebro u Montani.

Ubrzavanje procedura ne znači zaobilaženje zakona. Naprotiv, cilj je, kako navodi Bela kuća, efikasnija administracija uz očuvanje ekoloških i društvenih standarda. Pokrenuta je i digitalna platforma putem koje građani mogu u realnom vremenu pratiti napredak projekata.

Za razliku od fosilnih goriva koja su obeležila industrijsko doba, strateški minerali su od suštinske važnosti za zelenu tranziciju. Litijum je ključni element u proizvodnji baterija za električna vozila, skladištenje energije iz obnovljivih izvora, pametne telefone, računare, ali i u vojnoj industriji. Njegova vrednost leži u primeni koju ima u najvažnijim tehnološkim i energetskim procesima današnjice.

Američki stratezi dobro razumeju ovu dinamiku. Osim što SAD žele da osiguraju domaću proizvodnju litijuma, ulažu i u tehnološke lance vrednosti – od prerade i reciklaže, do razvoja baterijskih tehnologija i podrške domaćim proizvođačima električnih automobila. Očekuju se brojni pozitivni efekti: nova radna mesta, razvoj infrastrukture, investicije u prateće usluge i oporavak lokalnih zajednica.

I Si-En-En izveštava o Trampovoj „opsesiji kritičnim mineralima”, koja ide dotle da je postavio okean kao sledeću granicu rudarske ekspanzije. U aprilu je potpisao izvršnu naredbu kojom daje zeleno svetlo komercijalnoj eksploataciji sirovina iz okeanskih dubina u američkim, ali i internacionalnim vodama. Na hiljade metara ispod površine mora leže ogromne količine bakra, kobalta, nikla, mangana i drugih minerala.

Ova odluka izazvala je burne reakcije ekologa, ali i geopolitička pitanja – ko polaže pravo na resurse sa dna okeana? Mnoge zemlje traže jaču međunarodnu regulativu i moratorijum na rudarstvo u dubokim vodama, dok SAD žele da zauzmu lidersku poziciju u ovom sektoru.

Još jedan pokazatelj američke odlučnosti u globalnoj borbi za sirovine je nedavno potpisani sporazum sa Ukrajinom. Nakon višemesečnih pregovora, Vašington i Kijev dogovorili su zajednički investicioni fond (50:50) za eksploataciju ukrajinskih rezervi litijuma, grafita, titanijuma i retkih zemljanih elemenata.

Ukrajina vidi ovaj sporazum kao signal trajne američke podrške i mogućnost za obnovu privrede. S druge strane, ruski predsednik Vladimir Putin najavio je da bi Rusija mogla ponuditi sopstvene resurse za zajedničke projekte, uključujući one na „novim teritorijama” – aludirajući na okupirane delove Ukrajine.

Brži procesi, veće investicije i širenje na globalne partnere – sve to ukazuje da je započela nova „zlatna groznica”, ali ovaj put u potrazi za mineralima koji grade zelenu budućnost.