Blokiranje s društvenih mreža prešlo na ulice

Na mladima svet ostaje, ali kakav je to svet koji mladi žele, jer ovim koji im ostaje izgleda nisu zadovoljni? Društvene mreže su pokazatelj kakav svet mladi žele, jer su na društvenim mrežama neprikosnoveni vladari, a na njima vladaju kensel kultura i linč dobro organizovanih grupa. Ono što je nekada bilo borba za slobodu govora, danas je postalo borba za tišinu – tišinu drugačijeg mišljenja, tišinu političkog neistomišljenika, tišinu onoga ko se ne uklapa u unapred definisanu, često agresivno nametnutu, matricu „pravovernog” stava.

Blok lista je postala stvar prestiža, nešto čime se hvale prijateljima koliko ljudi, pardon, ne ljudi, već botova, imaju na njoj. Veličina je opet postala bitna, ovog puta veličina blok liste na kojoj su svi oni koji nisu u saglasju s njihovim stavovima i koji moraju biti uklonjeni iz virtuelne stvarnosti kao virus. Masovno blokiranje, masovno prijavljivanje, masovno gašenje profila – ironično, u ime tolerancije i ljudskih prava. Tako su mladi i liberalni korisnici društvenih mreža, zajedno s „građanskim aktivistima”, godinama kreirali eho-komore u kojima vlada jednoumlje. Ali u stvarnom svetu, izbori im ne donose pobedu, jer su realnost odavno blokirali.

Pitaju se onda: ko to uopšte glasa za Vučića? Pa isti oni koje su blokirali. Isti oni kojima ne dozvoljavaju ni da se pojave u njihovom „demokratskom” prostoru. Na izborima, taj blok ne funkcioniše – tu nema kensel kulture. Građani slobodno glasaju za koga kod žele iz kojeg god razloga, ali da li je ta sloboda izbora danas ugrožena?

Strahovlada na društvenim mrežama više nije dovoljna, isti ti sajber-diktatori, obučeni u studente, tzv. profesionalne novinare, glumce i borce za demokratiju, blokiranje prenose na ulice. Ne dopada im se nečiji politički stav? Blokiraju raskrsnicu. Ne sviđa im se uređivačka politika RTS-a? Blokiraju javni servis. Mučni su im naslovi u „Informeru”? Prete novinarima. Blokiranje na mrežama postaje blokiranje grada.

A kad vlast primeni zakon, kad policija interveniše po nalogu suda, kad se primenjuje pravna država – vrište da je to diktatura. Njihova sloboda podrazumeva tuđu tišinu.

Srpska opozicija danas više ne deluje kao demokratska alternativa, već kao pokret kensel aktivizma. Dobar primer je apsurdni zahtev za zabranu političkih protivnika. Pokret građana „Kulturna revolucija” pokrenuo je u januaru peticiju za zabranu Srpske napredne stranke. Do sada su, uz svu histeriju na društvenim mrežama i tzv. nezavisnim medijima, sakupili 6.341 potpis – otprilike koliko ima jedna beogradska mesna zajednica.

U februaru im se priključila i Demokratska stranka, nekada nosilac demokratskih promena u Srbiji, a danas senka svoje nekadašnje političke snage. I oni su zahtevali zabranu SNS-a. Jer kad ne možeš da ih pobediš na izborima – zabrani ih. Tako izgleda opoziciona logika.

A ni Evropa nije ništa bolja. U Rumuniji su zabranili Kalinu Đeorđeskuu da se kandiduje na izborima, a Nemačka razmatra zabranu AfD-a, što je opasna igra. AfD je trenutno druga najjača partija u Nemačkoj, uskoro i prva. Ukoliko se bude zabranjivala, to neće biti pobeda demokratije, već priznanje njene slabosti da se izbori s jačanjem desničarske i ekstremističke ideologije.

Ali svi oni koji blokiraju ili zabranjuju zaboravljaju jednu veoma važnu stvar, time što su nekoga blokirali ili zabranili on nije nestao. On je i dalje tu, i dalje aktivan, i dalje glasa, samo oni žmure, ne žele da ga vide i kad-tad će shvatiti da im blokiranje ne donosi rezultate.

A šta je onda sledeće? Hapšenje zbog glasanja za SNS? Oduzimanje prava glasa onima koji ne misle isto kao „građanska elita”? Kreiranje crnih lista u stilu komunističkih čistki? Ili možda uvođenje „društvenih poena” po kineskom modelu, gde će samo „pravoverni” imati pravo na posao, kredit, ili javni prevoz?

Problem srpske opozicije nije navodna autoritarnost vlasti. Problem je njena sopstvena netolerancija. Nedemokratski impuls u njihovom delovanju ne vidi se u rečima, već u delima – a dela govore: blokiraj, otkaži, zabrani.

Tom logikom, nijedna partija ne bi preživela kritiku. Nijedan političar ne bi mogao da učestvuje u životu zemlje ako bi se sudilo po opozicionim moralnim kriterijumima – koji za njih same ne važe, ali je to već neka druga priča. Demokratija nije moralna utopija – ona je sistem u kojem građani, svesni mana i vrlina, na izborima biraju one kojima veruju.

Istina je jednostavna: oni koji ne umeju da izgube izbore, nikada neće naučiti da ih dobiju.

*Urednik magazina „Optimist”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista