Kako im je „baksuz” Mile opet utekao

Šta je trebalo da znači dolazak sedam sudskih izvršitelja Sipe na rampu Administrativnog centra RS u Srpskom (Istočnom) Sarajevu? Formalan pokušaj nasilnog privođenja Dodika zbog pritiska bošnjačke javnosti? Osnova da, pošto nisu uspeli, zatraže uključivanje ino-faktora? Testiranje Dodikovog obezbeđenja, odnosno generalna proba za nasilnu akciju? Stvaranje povoda za optužnicu i protiv pripadnika Dodikovog najužeg obezbeđenja?
Brisel nema konsenzus (Orban i Sijarto, Fico, Milanović i Plenković) i može samo da okupi samo koaliciju voljnih (Francuska, Nemačka i Britanija) da nastavi sa širenjem liste optuženih u RS na kompletnu vladu, poslanike SNSD-a i koalicije, da pojača preteće prisustvo Eufora i umnoži poternice. „Svilen gajtan” bi se zatezao tokom malo više od godinu dana, koliko je ostalo do prijave kandidata za opšte i predsedničke izbore 2026, a onda zabrana svima sankcionisanima da se kandiduju. Na listama prijavljenih ostali bi samo kandidati nejake opozicije, koji bi po Šmitovom izbornom zakonu pobedili u oktobru iduće godine. Možda takva ujdurma deluje neizvodljivo, ali tu je lažni v. p., koji bonskim ovlašćenjima ruši sve zakonske prepreke. U internoj bošnjačkoj TV debati o tome kako ostvariti unitarnu BiH, neko je spomenuo neku „sitnu” zakonsku poteškoću, a ministar za spoljne poslove Elmedin Konaković reagovao je spontano: „Pa zašto imamo Šmita, on će i to promeniti !” Naravno, uslov novoj garnituri da dođe na vlast biće kratak i jasan: saglasnost da sva javna imovina u Srpskoj (šume, reke, oranice) bude prenesena u vlasništvo Sarajeva, i da Republika Srpska bude preimenovana u „Manji entitet” ili „Severozapadnu BiH”. I to bi bio kraj.
Paradoksalno, Trampovo distanciranje od EU i od Bajdenove politike „povratka nezavršenim poslovima u Bosni”, ima i naličje: Brisel, odnosno koalicija voljnih da se doaka Srpskoj izmakla je kontroli nove administracije SAD. Kao što bi, ne manje paradoksalno, Šmit, da je za v. p. regularno izabran u SB UN, verovatno više držao do ograničenja u Ustavu BiH: kako je izabran, tako se i ponaša. Ali, opet da nije antiustavnim i pravnim nasiljem (fiktivni Sud BiH) i fizičkom silom (poternicom za Dodikom) nasrnuo na rukovodstvo, ne bi ni oni njemu tako žestoko uzvratili. Ne bi poništili sve Šmitove odluke, unazad i unapred, ne bi ukinuli nadležnost Tužilaštva i Suda BiH u Srpskoj, ne bi priveli kraju donošenje novog Ustava Republike Srpske, koji je u skladu s Aneksom 4 izvornog Dejtona, ili važećeg Ustava BiH. 
Ono što zbunjuje Brisel – Dodik, Cvijanovićeva, Stevandić, Višković na sve jače udarce štapa iz Brisela ne povlače se, nego uzvraćaju još jače. Ne popuštaju čak ni na mahanje šargarepom, jer više nije tako velika i slatka da bi se polakomili. EU više nije što je nekad bila, a Šmitove budalaštine koje aktivno podržava njegova Nemačka, uz asistenciju Francuske i Britanije, učinile su da u Srpskoj izgubi i autoritet i privlačnost. Ali, šta je tu je, a tu su u prvom planu Tramp i Putin o Ukrajini. Njihov dogovor ne može da barem marginalno ne zahvati i tangentna pitanja uključujući zapadni Balkan i srpske zemlje. Bez Si Đinpinga to može da bude tek mala Jalta, dok će Zelenski i Fon der Lajenova, uz prethodne neobavezne konsultacije, biti tek reda radi pozvani da ih Lavrov i Rubio obaveste o rezultatima dogovora svojih šefova.
Dodik ne odstupa ni pod maksimalnim pritiskom koalicije voljnih iz EU, koja ide do pretnji kidnapovanjem i fizičkom likvidacijom, nego privodi kraju proceduru donošenja novog Ustava RS, koji je potpuno usaglašen s izvornim dejtonskim Ustavom BiH. Brisel će morati da se vrati svom tradicionalnom oružju: beskonačnim i neproduktivnim pregovorima suprotstavljenih nacionalnih strana usmerenih na terenu od nekog predstavnika EU. Teško da će to biti Šmit u redizajniranom statusu jer se isuviše izblamirao na sve strane i verovatno će radi obraza Nemačke ostati da figurira u Sarajevu do rasformiranja OHR-a. 
Novi/stari usmerivač ispred EU u BiH verovatno će biti večiti i iskusni Lajčak, koji je još 2007. na sastanku OEBS-a izjavio: „Sistem vlasti u BiH nikada neće prestati da bude komplikovan, jer je to nemoguće u višenacionalnoj državi kakva je BiH”. Shvatio je da unitarna država nema šanse u BiH, ali i konstataciju Dž. Knausa, s Instituta za evropsku stabilnost: „Međunarodne institucije u BiH imaju interes da prikazuju krizu u BiH i da bi opravdale svoje postojanje”, čak i da proizvode krize. Ali, ekonomska i politička kriza sada izjeda i raskupusani Zapad i Tramp je već zavrnuo slavinu USAID-u, a i EU će, ako zaista planira da pravi jedinstvene evropske oružane snage i da nastavi podršku Zelenskom, morati da prištedi na širenju na Balkan i rasipanju evra na opoziciju, medije, NVO... 
Možda u tome leži prilika da se nešto ozbiljno reši u BiH? Kao što sada predlaže da se iz ćorsokaka izađe uzajamnim povlačenjem odluka koje su situaciju dovele do usijanja, Dodik je tako još prošle godine ponudio alternativne ishode: izvorni Dejton, ili novi dogovor, ili sporazumni razvod. Nadovezali su se na ovo poslednje kao glavno i jedino, a ne kao tek poslednje i samo u krajnjoj liniji, ako neće ni prvo ni drugo. Ponavljaju: Dodik namerava secesiju! Rastura BiH! Hoće veliku Srbiju! Svesrpski sabor okuplja srpski svet, srpske zemlje. 
A na Baščaršiji odjekuje „tobe jarabi tobe stakula, aman jarabi”. Pa šta onda? Po čemu je to svetogrđe? Koliko se zemalja i rastavilo (Češka i Slovačka) i sastavilo (DDR i SR Nemačka) na pragu ovog veka, a BiH, koja nikad nije bila država, postala je to spoljnim, ali ne i unutrašnjim priznanjem 1992, što je izazvalo građanski rat. Kvebek se referendumom odvajao od Kanade, ali se zbog manjka glasova nije odvojio. Zašto se takav referendum ne bi održao i u Srpskoj. Možda većina ne bi htela da se državnom granicom odvaja od dragih komšija, onih Srba koji dolaze Šmitu i, kako on kaže, „daju podršku unitarizaciji BiH, a on im prećutkuje imena da ih ne bi izložio neprijatnostima”. To su, biće, oni isti „građani koji svi žele bolji život”, kao da kvalitet života zavisi samo od kobasica i piva, a ne i od zaštite od tuđe dominacije, nacionalne diskriminacije, kulturne hegemonije, od OHR-a, PIK-a, Trojke i SDA, veterana Zelenih beretki, islamskog terorizma, srbomrsca Šmita... 
Ali opet, Srpska je u BiH u neposrednom dodiru s narogušenim komšijama, u okruženju zemalja NATO-a, u dvorištu EU, a ruska specijalna operacija za nas sporo napreduje ka delti Dunava. Ako se Putin dogovori s Trampom, zaustaviće se na zatečenim linijama fronta daleko od nas, a ako se pak ne dogovore, ovaj bi mogao da se okrene prema evropskim saveznicima protiv nas, kako se nadaju u Sarajevu. Pritisak na Vučića, Orbana, Fica bi se pojačao, a Srpska bi možda mogla da se nađe u statusu opsednute tvrđave, njeno rukovodstvo u bezbednosnoj samoizolaciji pred progoniteljima. 
Šta Rusija i Kina hoće i šta mogu da preduzmu da zaštite „svoje pionire malene u borbi za multipolarni svet”, koji su svojim stradanjem („Namerna sila” i „Milosrdni anđeo”) upozorili šta čeka i njih. Medvedev, zadužen za plašenje neprijatelja, govori da bi mogli da potope London i da gađaju Berlin, ali nikad ne spominje da bi mogli i Sarajevo, kako bi Banjaluka mogla mirno da spava. A onda je, kao biber po pilavu, pala sednica SB UN. Šmit se spremio da podnese svoj redovni polugodišnji izveštaj o BiH, a ambasadori Rusije i Kine su ga prvi put posle nekoliko godina podsetili da nije v. p. i da nema pravo ni da uzme reč te pokrenuli gašenje OHR-a. Vasilij Nebenzja i Geng Šuang sa sjajnom Željkom Cvijanović, predsedavajućom Predsedništva BiH, delovali su kao uigran tim i tako komplementarnim izlaganjima obuhvatili sve uzroke krize nestabilnosti u zemlji. A to su: zapadna revizija Aneksa 4 Dejtona – Ustava BiH, samozvani v. p., a ne demokratski izabrani predsednik i spiker parlamenta Srpske, ignorisanje Dodikovih predloga za dijalog. 
Radi se i dalje samo o oštrim diplomatskim upozorenjima, a ne pretnjama koje garantuju miran san u manjem entitetu. Ali je valjda dovoljno da Baščaršija shvati poruku, dok se ona sedmorica drotova s početka teksta, pred televizorom ibrete otkud onaj baksuz Mile na počasnoj tribini s Putinom i Sijem dok Crvenim trgom jezde „sarmati” i „orešnici”. I vajkaju se: „Opet nam je utekao preko grane, a našu poternicu najmoćniji ne bendaju ni za suvu šljivu. I još se busamo da je BiH suverena država i priznata u svetu.”
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista