Operski zanat se uči na sceni

Posle 37 godina umetničke karijere, bariton Miodrag D. Jovanović oprostio se od publike ovog proleća Verdijevom operom „Simon Bokanegra” u Narodnom pozorištu u Beogradu. Biografija Jovanovića otkriva njegovu svestranost, radoznalost i radost življenja. Završio je Fakultet muzičke umetnosti (FMU) u našoj prestonici, na odseku za violinu. Pevanje je učio na FMU-u, kao i na Državnom italijanskom konzervatorijumu „Đuzepe Verdi” u Milanu. Usavršavao se kod poznatih svetskih pedagoga. Magistrirao je na odseku za solo pevanje FMU-a u Beogradu u klasi prof. Radmile Bakočević. Živeo je i radio izvesno vreme u Italiji. Ostvario je uspešno, kao prvak Opere Narodnog pozorišta, oko četrdesetak rola baritonskog faha, ali je Miodrag D. Jovanović, pre svega, prijatna osoba, širokog obrazovanja i, iznad svega, zanimljiv sagovornik.

Oprostili ste se od publike ulogom Simona Bokanegre, koju nikada pre niste otpevali, iako je u planu prvobitno bio Falstaf, da li je promena plana bila inspirativna? 
Iskreno, bio sam prijatno iznenađen ponudom sada već bivšeg direktora Opere NP-a Željka Lučića da svoj odlazak u penziju obeležim svojim premijernim nastupom u Verdijevom „Falstafu”. Iznenađenje je bilo utoliko veće što se na matičnoj sceni nisam pojavio skoro godinu dana, što nikako nije bio moj izbor, želja i odluka. Ubrzo se pokazalo da je ta zamisao teško ostvarljiva. Opera „Falstaf” je glomazna po broju učesnika, muzički i scenski zahtevna, pa smo se Željko Lučić i ja odlučili za „Simona Bokanegru” istog autora. Predstavu sam otpevao 29. marta, rekao bih uspešno, uz izuzetnu naklonost i odobravanje kolega. Neizmerno sam zahvalan Gospodu i svima onima koji su mi omogućili da pristojno živim od umetnosti, koju pasionirano volim!

Kako pamtite to veče, kojih ste se uloga, mnogo puta otpevanih u karijeri, prisetili i po čemu? 
Pamtiću to veče po izuzetno dobroj atmosferi na sceni i u publici, kao i na proslavi u klubu na četvrtom spratu NP, kojoj je prisustvovao dobar deo mojih kolega, ličnih prijatelja... Još jednom, hvala im na ljubavi i ukazanom mi poštovanju! Tokom karijere uspeo sam da na sceni ostvarim nekih četrdesetak naslovnih uloga različitog faha. Sve su mi drage, ali bih ipak neke izdvojio, a to su: Don Manjifiko u Rosinijevoj „Pepeljugi”, Don Đovani u Mocartovom „Don Đovaniju”, Rigoleto u istoimenoj Verdijevoj operi, Nabuko u „Nabuku”, Magbet u „Magbetu”, Amonasro u „Aidi”, Rodrigo u „Don Karlu”, Don Karlo di Vargas u „Moći sudbine”, Jago u „Otelu”, Simone u „Simonu Bokanegri” (zašto ne?), Skarpija u Pučinijevoj „Toski”, Tonio u Leonkavalovim „Pajacima”, Tarkvinije u Britnovom „Nasilju nad Lukrecijom”, četiri đavola u Ofenbahovim „Hofmanovim pričama” itd. 
Tu su i partneri na sceni, reditelji, dirigenti, da li su vas menjali, otkrivali umetničke i životne istine? 
Nije tajna da se zanat operskog umetnika, pre svega, uči na sceni. Naravno, potrebna je prethodna priprema, muzičko opismenjavanje i ovladavanje solidnom bazom vokalne tehnike, koja vas neće dovesti u situaciju da „poginete na sceni”, kako bi to slikovito iskazao jedan od mojih vokalnih pedagoga, svetski poznati bas Enriko Fisore. U tom procesu, mladi, pa i ne više tako mladi operski pevač uvek ima nešto da nauči. Da li su u pitanju kolege, dirigenti, muzički saradnici… svejedno. Dokle god ste u karijeri, uvek nešto možete i treba da naučite! Od domaćih reditelja posebno pamtim i sa poštovanjem se sećam prof. Dejana Miladinovića, višedecenijskog saradnika i u više mahova umetničkog direktora kako Opere NP-a u Beogradu, tako i Opere SNP-a u Novom Sadu, te Opere i teatra „Madlenijanum”, sa kojim sam imao čast i zadovoljstvo da sarađujem u više projekata i u čijoj sam režiji ostvario neke od svojih najboljih uloga.

Veoma ste svestrani, mogli ste da završite fiziku, bili ste violinista, ali je karijera operskog pevača prevagnula, da li ste zadovoljni konačnim izborom? 
Ljudska sudbina je ireverzibilni proces. Stvari se događaju onako kako su se morale dogoditi. Nisam fatalista, ali čovek uvek izabere put koji mu se nameće više od svih ostalih mogućih. Svoju profesiju i posao birao sam sam. Niko me na to nije primorao, niti je to bila jedina opcija, kako ste dobro primetili, koju sam u životu imao. Naprotiv. Ipak, odlučio sam se za ovaj put. Osećam se izuzetno srećnim i privilegovanim zbog toga! Kao relativno mlad čovek proveo sam više od jedne decenije u inostranstvu, nošen željom da upoznam nove sredine i što je više moguće naučim o muzici i profesiji koju sam izabrao. Možda sam se u Srbiju vratio zbog poznanstva sa mojom sadašnjom suprugom. Međutim, stalni život u tuđini za mene nikada nije bio relevantna, naročito ne definitivna opcija. Možda sam po tom pitanju malo „staromodan”, ali iskreno verujem da je svakom čoveku mesto tamo gde se rodio, sa narodom kome pripada, gde su grobovi njegovih predaka, bez obzira na sve istorijske, materijalne i ine okolnosti.

Opera NP-a dobila je novog direktora Dragoljuba Bajića, a vi ste tokom karijere bili i direktor opere, novca nikada nije bilo dovoljno, da li biste danas nešto savetovali Bajiću? 
Jedino rešenje za besparicu je posvećenost profesiji i mukotrpan rad. Kvalitet produkcije je jedino merilo koje vam može pribaviti publiku, kao i pažnju nadležnih, da li su u pitanju država, tj. Ministarstvo kulture, ili pak privatni sponzori, svejedno. Naše pozorište poseduje sve potrebne kreativne i proizvodne strukture, koje Operi NP-a obezbeđuju izvesnu dozu samodovoljnosti, ali ako se te strukture ponude na „tržištu” evropskih teatara, po principu mi proizvodimo, a vi dajete pare – budućnost je u koprodukcijama. Dok sam bio direktor Opere NP-a, prvi put je naše opersko pozorište u svojoj istoriji nešto dužoj od jednog veka ostvarilo dve koprodukcije sa teatrima iz Italije i posle četrdesetogodišnje pauze ugovorilo dva gostovanja u Italiji. I sve to praktično bez para! Naši pevači i dirigentkinja Ana Zorana Brajović su gostovali na bruklinskom festivalu u Njujorku, sa tada premijerno izvedenom operom „Ljubičasta vatra”, posvećenoj Nikoli Tesli. Mislim da cenjenom kolegi Bajiću nije potreban savet. On je već dugo u poslu. Uveren sam da je duboko svestan da je preko potrebno da se konačno napravi detaljan plan i program za najmanje jednu sezonu unapred. To je neminovnost, ako Opera NP-a želi da napreduje i postane ravnopravan član evropske porodice operskih teatara.

Veliki umetnici nikada ne odlaze u penziju, da li ste se zaista oprostili od scene ili već postoje drugi umetnički planovi ?
Formalno gledano jesam penzioner, ali dokle god me glas i zdravlje budu služili i dok neko bude hteo da me angažuje kao pevača, ja ću se i dalje rado odazivati. Možda ću se ozbiljnije baviti vokalnom pedagogijom. Postoji i jedan projekat, u ovoj fazi je to samo zamisao, da se uz pomoć opštine Pirot i nekih mojih kolega sa FMU-a, napravi neka vrsta Letnje operske škole i Festivala u mojoj tazbini. O tom-potom!