Usamljeni Jokić, kišni čovek svetske košarke

Nekada davno, dok je svet još verovao da tim pobeđuje, a glavna zvezda svetli samo uz sazvežđe sastavljeno od saigrača, pojavio se Nikola Jokić. Dečko iz Sombora koji je izgledao kao da su mu važniji fijaker i sarma od titula i blistavih reklama. Ali NBA, to đavolje pozorište hiperprodukcije i ega igrača napumpanih mišićima, učinilo je da se taj isti Jokić – kralj asistencija, gospodin efikasnosti i najtajanstveniji MVP u istoriji – pretvori u samotnjaka. U kišnog čoveka svetske košarke. Plej-of serija protiv Oklahome to je samo ogolila.

Jokiću nije bilo dovoljno što je izdominirao u regularnom delu sezone, pa je odlučio da postane gospodar svih statistički brojki i u plej-ofu. Sam, gotovo u tišini. Kao kada violinista svira Paganinija na ulici, dok mu ljudi prilaze, zureći u svoje telefone.

U njegovom timu nema ni senke one herojske podrške saigrača koja je Majklu Džordanu, Lariju Berdu ili Medžiku Džonsonu obezbeđivala večnost. Džamal Marej, nekadašnji Nikolin saborac u trčanju kroz minska polja plej-ofa, kada je Denver osvojio šampionski prsten, sada više liči na preplaćenog beka lutalicu bez kompasa koji se mnogo više sapliće o svoje nego o tuđe noge. Majkl Porter Mlađi je kao vremenska prognoza u maju – nikad ne znaš da li nosiš jaknu ili dres.

Jokić je ostao da igra sam protiv najboljeg tima regularnog dela sezone, ekipe iz Oklahome koja deluje kao muzička grupa u kojoj svi pevaju, sviraju i još znaju note. Šej Gildžes-Aleksander pleše s loptom, a lavovi poput Dorta i Vilijamsa deluju kao da su već snimili dokumentarac za Netfliks „Kako smo srušili MVP-a”.

A Nikola? On ćuti. Ne lupa se po grudima, osim kada mu sudije ne sviraju faul koji bi primetio i Stivi Vonder. Nikola skida svemir s obruča i smešta ga u koš. I asistira kao da deli besplatno čizburgere sa sirom za čitavu dvoranu.

Usamljeni Jokić postaje metafora za svet u kojem talentovani ljudi sve češće ostaju sami, dok ih okružuju oni koji su zaboravili zašto su tu. On je kišni čovek jer oseća ritam igre koji drugi ne čuju. Kao kad dobuje kiša, u ritmu tam-tama kroz noć! Nikola ima ideju, ali ne i saigrače koji bi ga pratili, osim onog malog Brauna, koji konstantno pokušava da bude uz njega, kao dete uz oca.

Možda će Jokić još jednom pokoriti zapad. Možda će ispisati novu stranicu istorije. Ali ako to i uradi, uradiće to kao čovek koji više veruje u konje nego u ljude.

Kad se zavesa spusti između dve utakmice, dok navijači traže krivce, a analitičari peru ruke u statistici, Nikola Jokić ne traži izgovore, jer zna da predstava mora da se nastavi, pa makar igrao monodramu protiv prve petorke i čitave klupe favorizovane Oklahome.

U sedmoj utakmici koja se igra večeras, Jokić će opet vući, kao konj iz njegovih vojvođanskih snova – marljiv, čvrst, tiho trpeći. Neće podići glas na Mareja koji opet ne može da pronađe ritam, niti na Portera koji nestaje kad zagusti, kao jutarnja vojvođanska magla pred oštrim vetrom koji se uvlači u kosti.

Najverovatnije da će dominirati i večeras, kao Hamlet na parketu. Zna da je tragedija blizu, ali i da publika neće zaboraviti njegov monolog. Njegove asistencije, trojke ili ulazi pod koš dok ga opkoljava čitava petorka Oklahome su kao kadrovi špageti vesterna Serđa Leonea.

Iz dalekog, nepoznatog područja, čije se ime teško izgovara i još teže pamti i tim lakše zaboravlja, dolazi usamljeni junak, jašući kroz preriju i ratujući protiv svih.

Zato se čini da Jokić ne menja izraz lica. On zna da sudbina MVP-a nije da bude voljen, već da bude usamljen. To je cena genijalnosti. Cena koju retko ko deli.

Zato ćemo u sedmoj utakmici možda videti eksploziju tima, možda proboj, možda čudo. A možda ćemo gledati još jednu Jokićevu baladu o usamljenoj veličini. Samo će izaći na parket i igrati. Kao da ceo svet zavisi od jednog pasa levom rukom, dok gleda u desnu.

Zato je u poslednjim godinama Nikola postao simbol NBA lige. Ne samo zbog svoje magične igre i nestvarnih statistika već i zbog načina na koji igra, kao da je svaki njegov trenutak na terenu, deo slike Save Šumanovića. Takva dominacija je bila zlonamerno osporavana tokom sezone, jer Nikola je već osvojio tri MVP nagrade, a koliko su dobili Lari Berd i Medžik Džonson. Ako bi dobio četvrtu, odvojio bi se od najvećih igrača u istoriji, pored neprikosnovenog Majkla Džordana.

Međutim, sudbina je želela da se u plej-ofu, na samom startu sudare Šej Gildžes-Aleksander i Nikola, dva glavna kanditata za MPV priznanje. Pokazalo se ono što su mnogi govorili. Aleksander je toliko nepravedno favorizovan da je, valjda, Svevišnji uredio da ih postavi jednog pored drugog.

I videlo se ono što su svi naslućivali, videli i odavno znali. Da je Nikola toliko dominantan, da su gospodari NBA lige ustuknuli. Jokić je bio filozofija u dresu, dijalektički materijalizam u patikama broj 52. Dok je delio pasove koji zaslužuju muzejsku postavku i pogađao iz okreta poput baletskog majstora sa 130 kilograma, njegovi igrači sa palube nisu mogli da pogode okean. Publika je to videla. Kao i kamere, kao i bogovi košarke.

NBA liga je poznata po tome što nagrade ne dodeljuje samo na osnovu statistike već i na temelju trenutnog narativa i medijske pažnje. Iako Jokić dominira kao niko nikada ranije, postoji osećaj da liga želi da se sve kockice slože, pre nego što dodele nagradu.

Da je NBA liga opera, bila bi Verdijeva – dramatična, nepredvidiva, sa horom komentatora koji iz večeri u veče peva falš. A MVP nagrada, taj zlatni pehar sa svetlucavim slovima, pretvorio se u Hamletovu lobanju: „Dati Jokiću, ili ne dati – pitanje je sad.”

Svake noći, dok Nikola Jokić pleše svoj ravničarski balet na parketu, gospodari NBA i njihovi savetnici, verovatno pod svetlom neonskih lampi razmišljaju: „Da li da večeras izgovorimo njegovo ime? Ili da sačekamo još jednu utakmicu, još jedan pas, još jednu kap Jokićeve tuge?”

Jer kako da objave ko je MVP kad Jokić večeras možda neće imati kome da doda loptu? I kako da objasne svetu da je MVP igrač čije ime ni sopstvena liga ne ume da izgovori bez fonetske beleške?

U seriji protiv Oklahome, bosovi NBA ne gledaju samo rezultat već stvaraju narativ. A narativ, ta najskuplja reč u američkom sportskom spektaklu, još nije završen. Možda čekaju da Jokić izvede čudo, možda da posrne, da im da dramaturški luk, da bi MVP kruna imala smisao. Kao da ne vide da je on već sada Hamlet, i Horacije, i cela danska pozornica.

Nikola Jokić večeras u Oklahomi rešava jednačinu sa više nepoznatih i jednim sigurnim rezultatom – da će biti najbolji na terenu, ali možda i poražen. Jer njegov „tripl-dabl” više nikog ne iznenađuje, kao što neko veliko umetničko delo više ne izaziva nikakvo čuđenje.

Ali pitanje je: ko će večeras umesto njega pogoditi trojku? Ko će konačno shvatiti da Jokić ne može i da dodaje, i da asistira, i da zakucava, i da spasava Denver dok je ostatak tima mentalno na letnjem raspustu?

Možda se NBA potajno nada da će neko drugi izleteti s trofejem – neko fotogeničan, marketinški obučen, sa sponzorskim osmehom. Ali večeras, u još jednoj noći kada Denver stoji na ivici ambisa ili slave, a Jokić nosi celu seriju kao plast sena, jasno je: nagrada nema smisla ako ne sleti u njegove ruke.

I zato MVP kruna stoji negde u avionu, između Denvera i Oklahome, u koferu koji niko ne sme da otvori. Jer Jokić, kišni čovek svetske košarke, igra sam protiv čitave NBA lige, protiv Oklahome, protiv Aleksandera, protiv nepravde, protiv medijske konfekcije. A možda, ponajviše, protiv potrebe da mu iko više išta dodeljuje. Jer ono što on igra, to se ne osvaja!