Zelenilo bez zemljišta nema „pravu” vrednost

Višedecenijski problem parkiranja u Beogradu vlasti pokušavaju da reše, između ostalog, izgradnjom podzemnih garaža. Nad betonskim pločama potom se postavljaju drvoredi, zasejava trava i sadi drveće i cveće i sve to izgleda lepo, ali se, pritom, gubi iz vida da se tako narušava prirodni eko-sistem i da zelenilo koje nije povezano sa odgovarajućim zemljišnim slojem praktično je manje vredno od onog koje je u direktnom kontaktu sa tlom.

– U gradovima, posebno u njihovim centralnim područjima, dominiraju gusto izgrađene površine sa visokim procentom zauzetosti javnih i privatnih parcela. U takvim uslovima, svaki element zelenila je značajan, ali neophodno je i prisustvo prirodnog zemljišnog pokrivača. Zato je potrebno uvesti neku vrstu sistematizacije površina na osnovu kritičnih ekoloških parametara, kao što je poroznost zemljišnog pokrivača, kako bi se obezbedila sistemska funkcionalnost i povezanost zelenila – kaže dr Ivan Simić, docent na Arhitektonskom fakultetu i ekspert za urbanizam i prostorno planiranje.

Simić objašnjava da je sistem zelenih površina hijerarhijski ustrojen i da bismo ga, radi ilustracije, mogli uporediti sa ljudskom anatomijom. Prsti na ruci su neophodni delovi tela bez kojih bi čovek izgubio vitalnu funkcionalnost, ali nisu jednako značajni i ne mogu zameniti kičmeni stub. Tako je i sa „zelenom anatomijom” grada – drvoredi, žardinjere, zeleni krovovi i fasade su neophodni elementi sistema, ali ne mogu biti zamena za gradske šume, parkove i zeleno-plave koridore. „Politikin” sagovornik podseća i da Beograd već poseduje planove koji bi mogli da omoguće rešavanje ovog problema.

– Plansku osnovu za realizaciju sistema zelenih površina Beograda čini Plan generalne regulacije sistema zelenih površina (PGRZP) koji zelenilo uspostavlja kao celovit sistem „zelene infrastrukture grada” prepoznajući zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom kao tip površine od najvećeg značaja za ekološki funkcionalne prostore. U ovom dokumentu se predlaže posebna metodologija koja bi uspostavila hijerarhiju, odnosno gradaciju zelenih površina u odnosu na svoju ekološku funkcionalnost, odnosno ekološki indeks – poručuje dr Ivan Simić.

On objašnjava da je reč o metodologiji kojom se različitim površinama dodaju takozvani težinski faktori, vrednosti između 0 i 1, koji se množe sa kvadraturom. Ovaj indeks dodeljuje najveći težinski faktor zelenilu u direktnom kontaktu sa tlom. Sledi zelena površina na podzemnom objektu, pa zeleni krov, zatim zelene fasade i poluporozne površine i tako dalje.

– Drugim rečima, jedan kvadrat zelenila u kontaktu sa tlom je po ovoj metodologiji dvostruko vredniji od zelene fasade. Kao što smo već naveli, punu ekološku funkcionalnost mogu obezbediti samo površine u direktnom kontaktu sa tlom i zato one čine okosnicu zelene infrastrukture, dok su ostali tipovi zelenila neophodna nadogradnja. I druge naše strategije i planovi, kao što je nedavno usvojena Strategija zelene infrastrukture Beograda, prepoznaju, definišu i pružaju jasne standarde i preporuke koji su usklađeni sa savremenim konceptom zelene infrastrukture. Ovaj veoma značajan strateški dokument koji je uradio tim naših stručnjaka sa profesorom dr Borisom Radićem sa Šumarskog fakulteta na čelu ukazuje na velike posledice stihijske urbanizacije upravo predviđanjem promene zemljišnog pokrivača na teritoriji grada Beograda – kaže Simić.

Naš sagovornik dalje objašnjava da je u Strategiji analizirana i simulirana ova promena korišćenjem CORINE ulaznog seta podataka za period 1990–2018, sa izvršenim predviđanjem za 2030. i 2040. godinu. Rezultati ukazuju da se očekuju značajne promene zastupljenosti tipova zemljišnog pokrivača na teritoriji grada Beograda od 2018. do 2040. godine: smanjenje obradivog zemljišta i visoke vegetacije, a drastično povećanje ukupnog udela veštačkih površina – sa 13,4 na gotovo 16 procenata teritorije grada. Međutim, osnovni problem je u tome što su ovi dokumenti usvojeni na nivou preporuke i ne postoji obaveza sprovođenja predloženih mera. Zapravo, dodaje naš sagovornik, jedan od prioritetnih ciljeva Strategije zelene infrastrukture Beograda je i obezbeđivanje zakonskog sprovođenja ovih politika.

– Kao što su parametri izgradnje (indeks izgrađenosti i stepen zauzetosti) obavezujući i strogo kontrolisani, tako bi trebalo učiniti i u pogledu ekoloških parametara, ne bismo li obezbedili uslove za razvoj zelene infrastrukture kao ključni gradski resurs za prilagođavanje klimatskim promenama. U suprotnom, Beograd će nastaviti da se razvija sa „zelenim koridorima” koji su to samo na papiru, sa zelenilom kao pukim pokrivačem sive izgradnje, uključujući tu i onu podzemnu – zaključuje dr Ivan Simić.

Beton, asfalt, kamen, čelik...

Svedoci smo da se svako slobodno parče zemlje veoma brzo pretvara u gradilište na kome niču kule, lamele, tržni centri. Pokoje drvo se i zasadi između svih tih novoniklih konstrukcija, ali dominira beton, asfalt, kamen, čelik... Sve ono što upija sunčevu energiju, a onda je zrači u vazduh.

‒ U protekle dve decenije samo Novi Beograd izgubio je gotovo 20 procenata prirodnog ili prirodi sličnog zemljišnog pokrivača. Analizirali smo udeo biološki vrednih zelenih površina u novobeogradskim blokovima i uočili tendenciju linearnog pada udela zelenila u stambenim blokovima od 70-ih godina prošlog veka do danas ‒ preneo je portal „Klima 101” reči dr Ivana Simića.

Navodi se takođe da Simić smatra da doba investitorskog urbanizma u glavnom gradu kreće početkom dvehiljaditih godina. Kaže da je sve to izvedeno u duhu „divlje” privatizacije državne svojine gde su najsnalažljiviji lovci u mutnom isplivali na površinu kao „šampioni tranzicije”. Oni postaju dominantni investitori u gradu. Planski sistem i urbanistički parametri postaju smetnja, a planeri i urbanisti neprijatelji nove građevinske elite jer koče i ograničavaju njihov graditeljski procvat. Država nestaje sa spiska građevinskih investitora, posebno u sektoru stanogradnje, piše „Klima 101”.