Nostalgične izjave ljubavi kinematografiji

78. KAN

Kan – Možemo li zaista razumeti patnju drugih? Ovim pitanjem bavi se japanska autorka Čije Hajakava u svom magično realističnom filmu „Renoar”, koji na trenutke podseća na radove njenog uzora – majstora Hirokazua Kore Ede.

Hajakava radnju filma smešta u predgrađe Tokija 1987. godine, a za glavnu junakinju bira jedanaestogodišnju Fuki, čiji je otac stalno u bolnici i bori se sa neizlečivom bolešću, a majka pod ogromnim stresom i u žurbi da postigne sve u kući i na poslu. Ostavši sama sa svojom bogatom maštom, Fuki postaje fascinirana telepatijom i sve dublje tone u taj svoj svet fantazija – i dražesnih i čudnih, i bolnih i smešnih. Taj svet mašte postaje plodno tle za Hajakavino istraživanje usamljenosti koja se ponekad javlja čak i kada ste stalno okruženi porodicom. Istovremeno, nad tim lebdi i ono pitanje o razumevanju patnji drugih. Branimo li se od patnje drugih tako što bežimo od stvarnosti? Drag film. Sa njim se Čije Hajakava takmiči za „Zlatnu palmu”.

U glavnom takmičenju je i nostalgičan i duhovit, istovremeno i veliki omaž francuskom i svetskom filmu – „Novi talas” američkog nezavisnog autora Ričarda Linklejtera. Ovo je priča o Žanu-Liku Godaru koji je napravio kultni film „Bez daha”, ispričana u stilu i duhu s kojim ga je 1959. i snimio, a Linklejter pred gledaoce donosi uz upotrebu tehnike karakteristične za to vreme i sam početak nastanka neprevaziđenog francuskog „novog talasa”.

Crno-beli Linklejterov film prati Godara, do tada kritičara u legendarnom časopisu „Kaje de sinema”, kako tokom Kanskog festivala osmišljava projekat koji bi režirao, a inspirisan uspehom Šabrola i Trifoa nagrađenog tada za film „400 udaraca”. Linklejter tvori delo koje je više od portreta čoveka i njegove umetnosti, jer prikazuje čitavu generaciju filmskih stvaralaca i vaskrsava duh koji je prožeo ovaj plodan period u filmu, simbolizovan slobodom glasa, improvizacijom i vezanošću za svakodnevnu poeziju. Reditelj se eksplicitno vraća ovom filmskom pokretu koji je promenio istoriju kinematografije, koristeći tehnike od eliptične montaže, crno-belog, prekida u tonu i ručnih kamera, kako bi na kraju stvorio dokumentarnu fikciju u obliku živopisnog i inventivnog omaža koji postaje velika ljubavna posveta...

Sa ljubavlju prema pokretnim slikama – specifično, uvek pomalo uvrnuto, ali i precizno u najsitnijim detaljima – ophodi se i američki scenarista i reditelj Ves Anderson, koji sada donosi duhovit, zabavan, ali i značenjski zanimljiv film „Feničanska šema”, sa Benisiom del Torom u glavnoj ulozi i sa Tomom Henksom, Skarlet Johanson, Matjeom Amalrikom, Džefrijem Rajtom i Benediktom Kamberbačom u važnim sporednim ulogama. Del Toro tumači lik Za-Za Korde, kontroverznog tajkuna iz pedesetih godina prošlog veka, evropskog multimilionera koji je bogatstvo stekao na neobjašnjiv način, a uticaj mu rastao srazmerno njegovim poslovnim šemama. Njegova ćerka Liz (Mia Triplton) je monahinja, a Korda će se s njom ponovo povezati posle još jednog neuspešnog pokušaja atentata na njega. Korda priprema Liz da ga nasedi, njih dvoje kreću u niz neobičnih avantura kako bi ispunili veliki plan: eksploataciju regiona sa ogromnim rudnim potencijalom, a Anderson se igra sa zapletima i raspletima otvarajući za Benisia del Tora prostor za igru koja usrećuje nasmejane gledaoce.

Jedan od ozbiljnijih kandidata za ovogodišnje nagrade je brazilski film „Tajni agent” Klebera Mendonse Filja, sa izvanrednim Vagnerom Mourom u glavnoj ulozi. S puno dinamike i ubrzanog i napetog ritma Filjo sprovodi filmsku istragu perioda mračne diktature u Brazilu sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo je pravi politički triler o delovanju represije i otpora, a autor duboko zalazi i u kritičku analizu dinamike moći i društvenih nejednakosti koje su podelile njegovu zemlju, kombinujući društveni realizam, žanrovski film i dokumentarac. Kleber Mendonsa Filjo je od „Tajnog agenta” načinio u svakom pogledu moćan film koji gledaoca uvlači u period kada su i zidovi imali uši, a svaki pokret mogao da bude sumnjiv. U period kada se nestajalo preko noći...

Na Kroazetu se ponovo vratila i britanska autorka Lin Remzi, sada sa (pomalo razočaravajućim) filmom „Umri, ljubavi moja”, u kojem glavnu ulogu tumači Dženifer Lorens, a uz nju i Nik Nolti i Sisi Spejsik, kao i francuska slavodobitnica Žilija Dikorno, koja se posle izvikanog „Titana” sada takmiči sa distopijsko futurističkim hororom „Alfa”. Kanska takmičarska trka sasvim se dobro drži. Biće izazovno žiriju na čelu sa Žilijet Binoš. A tek je sredina trke...