Zbog čega je srce od papira ostalo celo

Kada je Ružica Petrović Gašević, predsednica Republičke sekcije psihologa srednjih škola, na radionici o empatiji zadala svojim đacima zadatak da svaki put kada u prezentovanom dijalogu deteta sa bitnim osobama u svom okruženju prepoznaju verbalnu agresiju u komunikaciji iscepaju delić srca od papira – neki su pocepali papirno srce do poslednjeg „krvnog suda”, a drugi su ga ostavili gotovo neoštećenim. Glavni junak tog prezentovanog dijaloga bio je dečak koji se požalio majci da se ne oseća dobro i da zbog toga ne želi da ide u školu i koji je umesto razumevanja od svoje majke dobio komentar da je – lenština koja želi da eskivira čas fizičkog, jer ne zna dobro da igra košarku. Ni brat nije štedeo reči uvrede na njegov račun, već mu je rekao da je „luzer” i da ga je sramota da bude u njegovom društvu, a zatim su se nadovezali i drugovi iz odeljenja na času fizičkog i nastavnici koji nisu imali razumevanja što obaveze za njihove predmete nije ispunio.

Od dece je tada zatraženo da pocepaju delić srca od papira svaki put kada prepoznaju da se dečaku neko obratio rečima lišenim svake empatije – psiholog je ostao prilično zbunjen kada je shvatio da neka deca nisu otcepila ni delić srca. Ova radionica održana je u okviru ovogodišnje Nedelje sećanja i zaborava, koja se organizuje početkom maja u spomen na žrtve masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” i selima Dubona i Malo Orašje.

„Kada sam đake upitala da li reči majke, brata i drugova iz odeljenja prepoznaju kao verbalnu agresiju i nedostatak empatije, neki od njih su mi odgovorili da je to ’normalno ponašanje’ i da se takve reči mogu čuti svaki dan i na svakom mestu, pa su ih nazvali pratiocima ’normalnog odrastanja’. To drugim rečima znači da je za neke učenike normalizovano verbalno nasilje i teško im je da razumeju da reči mogu da povrede”, objašnjava Ružica Petrović Gašević.

Verbalno nasilje, ukazala je, postaje sve prisutnije u svakodnevnom životu – u porodici, na poslu, u školi, pa čak i u virtuelnom prostoru, odnosno na društvenim mrežama, forumima i u komentarima na onlajn sadržaje.

„Mnogi doživljavaju ovaj oblik nasilja svakodnevno, često nesvesno i bez jasne granice između ’oštre komunikacije’ i psihološkog nasilja. Čini mi se da deca ne razlikuju šta je šala, a šta uvreda, a kolektivno ruganje je postalo sasvim uobičajeno, naročito u osnovnoškolskom uzrastu. Postoji nekoliko faktora koji doprinose normalizaciji verbalnog nasilja, ali kao najbitnije možemo da izdvojimo medijsku kulturu jer se u sadržajima koji se plasiraju na društvenim mrežama provokacije, konflikti i ponižavanje drugih često nagrađuju i predstavljaju kao zabava. Drugi faktor su porodični modeli, ali i stres jer se deca i odrasli nalaze u stanju hroničnog stresa, što dovodi do češćeg impulsivnog i reaktivnog ponašanja. Važan faktor je i to što se veći deo komunikacije sada odvija u digitalnoj sferi, a u anonimnom i distanciranom okruženju interneta ljudi češće govore ono što ne bi uživo”, ocenila je Ružica Petrović Gašević.

Zbog toga nije iznenađujuće da se na nedavnom javnom slušanju Odbora za prava deteta u Narodnoj skupštini čuo podatak da tolerancija na nasilje kod dece i mladih raste, odnosno da 52 odsto njih opravdava nasilje. Ovaj podatak koji je tom prilikom izneo zaštitnik građana Zoran Pašalić izveden je iz istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije, koja svake godine sastavlja „Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih” i čiji rezultati pokazuju da čak 52 odsto mladih na pitanje da li nasilje može biti opravdano odgovara potvrdno. To u statističkom prevodu znači da polovina učenika u jednom školskom razredu smatra da za nasilje postoji opravdanje, što treba da predstavlja alarm svim profesionalcima koji se bave mladima.

„S obzirom na to da svakodnevno radim sa srednjoškolcima, mene zabrinjava sve veći procenat tinejdžerki koje smatraju da je nasilje u partnerskoj vezi normalna stvar. Uprkos višedecenijskoj borbi za emancipaciju žena, stiče se utisak da su medijski sadržaji kojima su mladi izloženi i rijaliti programi poništili sve naše napore da na životni put izvedemo generaciju samosvesnih devojaka koje neće trpeti ni verbalno, a kamoli fizičko nasilje u vezi”, rezignirano primećuje naša sagovornica.

Ona primećuje da se često gubi iz vida činjenica da je škola vaspitno-obrazovna ustanova, dodajući da je obrazovni sistem i većina profesora usmerena na ishode obrazovanja, gubeći iz vida činjenicu da se školovanje poklapa sa formativnim periodom u životu mlade osobe u kome je najznačajnije delovati vaspitno i pomoći mladim osobama da steknu kompetencije i usvoje vrednosti i stavove.

„Ohrabrujuće je što mladi imaju potrebu i sve više žele da pričaju o raznim temama, a pokazuju i poverenje u zaposlene u školama i često se obraćaju. Nažalost, s obzirom na to da je fokus na obrazovnim ishodima, teško je u zgusnut raspored od sedam stručnih predmeta ubaciti i realizovati aktivnosti u okviru kojih bi se govorilo o značaju mentalnog zdravlja, komunikaciji, saradnji, timskom radu i drugim značajnim pitanjima. Sa druge strane, kad god se desi neki problem u školi, na optuženičku klupu javnosti prvo se smesti psiholog ili pedagog škole i gubi se iz vida činjenica da jedan stručni saradnik koji je zaposlen u školi sa 20 odeljenja radi sa između 500 i 600 učenika, sa oko hiljadu roditelja i između 50 i 60 nastavnika”, podseća naša sagovornica, dodajući da je sve više đaka sa potrebom za individualnim pristupom i podrškom zbog teškoća u učenju ili razvojnih problema. Osim toga, raste broj učenika koji rade paralelno sa pohađanjem časova, kako bi dopunili kućni budžet, pa se često dešava da su hronično umorni i nisu u stanju da prate nastavu”, kaže naša sagovornica.

Kada se roditelji umore od roditeljstva

Na pitanje u kojoj su meri roditelji saveznici stručnim saradnicima, Ružica Petrović Gašević ističe da oni veoma dobro prepoznaju kada su psiholog ili pedagog autentično zainteresovani da pomognu detetu, i u tom slučaju često traže savet i pomoć. Međutim, problem nastaje kada stručni saradnici procene da je detetu potrebna pomoć u specijalizovanoj ustanovi, u kojoj su liste čekanja duge i po nekoliko meseci. „Često se dešava da se roditelji s vremenom umore od roditeljstva – moj je utisak da se najviše pažnje i energije investira u dete na veoma ranom uzrastu. Njihova uključenost i posvećenost detetu vidno opada u srednjoj školi, a upravo su to godine kada roditeljska pažnja ne sme da popusti, zbog brojnih adolescentskih izazova sa kojima se njihovo dete susreće”, zaključuje naša sagovornica.