Sisak zabranio Bajagu: tišina u Ce-duru

Aleksandar Apostolovski

U zemlji u kojoj je zlokobna istorija svakodnevna opsesija, vest da je Sisak, povodom proslave gradskog praznika 4. juna, otkazao koncert Momčila Bajagića Bajage, zvuči kao još jedan pokušaj da se prošlost cementira kao sumorna sadašnjost i izvesna budućnost. Odluka je doneta na inicijativu lokalnog HDZ-a. Dakle, demokratski, većinski i bez ikakvog stida.

Nije Bajaga, da se razumemo, ni Čiča Draža ni Tito, ni Baja Mali Knindža. On je, kako bi rekao Đorđe Balašević, jedan fin dečko s gitarom, iz kraja gde su se nekad svi igrali zajedno. Njegov greh, ako ga tražimo, verovatno leži u tome što nije svoj imidž prefarbao u nacionalne boje, već je ostao jedan od relikta jugonostalgije u kožnjaku. Peva o ljubavi, vozi motor po snovima i još uvek veruje da „možda za nju ima nade”. Podrazumeva se, sa druge strane jastuka. U tome je problem: nada se u ovom regionu gotovo ne nazire na jutarnjem horizontu, tamo gde je obično zagledan frontmen „Bajage i instruktora”.

Za razliku od dotičnog Bajage, Marko Perković Tompson, krunisani bard evropske Hrvatske, puni trgove, arene, pa i misli hiljada mladih koji u njegovim pesmama pronalaze identitet koji ne mogu naći u stvarnosti. Ne treba biti muzički kritičar, ni politikolog, da se shvati šta se ovde dešava: Dok se Bajaga otkazuje, Tompson se promoviše. Jedan peva o „plavom safiru”, drugi „Za dom spremni”. Razlika nije samo u notama, već u poruci u boci. Bajaga nije potreban da bi zaludeo ekstremnim nacionalizmom bilo koga. A to, u onom delu sveta, 442 do Beograda, nikada nije bio hit.

Paradoks je što će više od pola miliona Hrvata ovog jula pevati s Tompsonom, dok je Bajagina gitara ostala bez pojačala. Kao da je novi gradonačelnik Siska, izvesni Domagoj Orlić, koji po dizajnu pripada klasičnom modelu skrojenog lokalnog hadezeovca, odlučio dekretom da zabrani balade koje leče, već se odlučio da odvrne do daske buku i bes koji dele. Hrvatska, koja se toliko ponosi svojim članstvom u Evropskoj uniji, pokazuje još jednom da nije problem u Srbiji, u Beogradu, a ponajmanje u Bajagi. Problem je u ogledalu u koje Hrvatska, sa koalicionom vladom ekstremno desnog HDZ-a i ustaškog Domovinskog pokreta, ne želi da se pogleda. To su potvrdili i članovi SDP-a, dojučerašnje gradske uprave Siska, koji su ugovorili koncert sa Bajagom. Objavili su da je Bajagin koncert otkazan, jer HDZ ne voli Srbe.

Nekada se na ovim prostorima znalo da dobra pesma ne poznaje granice. Danas granice ne poznaju dobru pesmu. I dok se političari igraju dirigenata, narod sedi u sali bez benda, slušajući kako im istorija svira pogrešne tonove. A Bajaga? On će i dalje svirati negde, možda u Beogradu, možda u Ljubljani, možda već ovog juna u Zagrebu, ako mu i tamošnje vlasti ne daju nogu, što ne bi bilo prvi put. Moćni lobi branitelja sprečio je da 2018. godine održi koncert tokom Dana piva u Karlovcu. Naredne godine pokušali su da ga spreče da održi koncert u Pločama.

Nekada je Bajaga bio gost piva i kobasice, makar s negodovanjem nekoliko udruga koje se ponašaju kao da imaju trajni zakup na patriotizam. Danas, Bajaga više nije samo „neprikladan”, već postaje persona non grata. I to ne zbog novih činjenica ili starih dokaza, već zato što politički vetar više ne duva iz centra, nego iz vrlo oštrih krajnjih pravaca koje sežu u doba poglavnika, čije tekovine baštini Domovinski pokret i branitelji.

Lokalni HDZ u Sisku, umesto da se bavi infrastrukturom i pitanjem zašto mladi odlaze brže nego što Tompson izgovori „Za dom spremni”, odlučio je da se bavi muzičko-ideološkom higijenom, pa Bajaga odjednom postaje pretnja nacionalnoj čistoći i štedljivosti. Pre će biti da je reč o onom prvom. Jer HDZ odjednom nema para u gradskoj kasi, iako njihovi prethodnici iz SDP-a tvrde da im je ostavljeno više od 700.000 evra u budžetu.

Otuda ovo nije priča ni o novcu ni o muzičkom ukusu. Ovo je priča o reviziji prošlosti. O tome kako se politika seli u akorde. O tome da je kulturni prostor sve manji, a crno-beli svet sve šareniji – od crnih paradnih uniformi koje marširaju kao utvare  tokom nacionalnih praznika, do naslovnica hrvatskih tabloida koji su skandalozno ispratili smrt pape Franje, samo zato što je odbio da kanonizuje Alojzija Stepinca.

Zbog čega traje šutnja briselskih činovnika? Dok oni uredno prosipaju fraze o evropskim vrednostima, ljudskim pravima i kulturnoj razmeni, dotle Hrvatska uvodi svoju verziju evropskog standarda u kojoj Bajaga postaje bezbednosni rizik u Ce-duru, a Tompson kulturni ambasador.

Hajde da ne okolišamo, ovde nije reč o Bajagi. Nevolja je u onome što Bajaga nije. Momčilo nije ratni pevač. Nije nacionalni mit. Nije ikona jednog tabora. Bajaga je, za razliku od mnogih koji se deru o ljubavi prema domovini, samo pevao o ljubavi.

I tako dolazimo do apsurda: Hrvatska, zemlja sa evrom u džepu i užasavajućom prošlošću iz doba poglavnika koju tako pažljivo neguje, zabranjuje pesnika koji je preživeo i Jugoslaviju i Miloševića, ali ne i lokalnu samoupravu Siska! Jer njegova pesma nije dovoljno „njihova”. Zato je i opasnija od svih Tompsonovih rafalskih refrena.

Kako racionalno objasniti da zemlja koja šalje vojnike u mirovne misije ne može da podnese da Bajaga otpeva „Zažmuri” u Sisku? Kako to da Tompson sme da peva pred pola miliona ljudi, a Bajaga ne sme pred tri hiljade ljubitelja osamdesetih?

Poput iskrivljenog ogledala, sadašnja Hrvatska je zemlja koja zamenjuje umetnike za šovinističke karaoke. Ništa novo na kugli zemaljskoj, reklo bi se. Osim što je Hrvatska možda prva zemlja koja to radi uz ritmove u kojima se „Za dom spremni” završava s ustaškim pozdravom koji prenosi džinovski razglas kao strašni eho iz Drugog svetskog rata.

Slušati Tomposona ili Bajagu? Naravno da dilema ne postoji. Podsetite se i odslušajte „Ruski voz”. To nije samo pesma o putovanju. To je pesma o nostalgiji, o pokušaju da pobegneš od prošlosti koja stalno kasni pet minuta za tobom, ali uvek te stigne.

Ovo je, konačno, priča o Bajagi. Ko će se ikada sećati gradonačelnika Siska s kratkom kosom i bokserskom građom u tesnom odelu? Vreme je zato da se vratim u Beograd. Dok su mnogi momci sedamdesetih godina osvajali devojačka srca mačizmom, Bajaga ih je osvajao gitarskim rifovima, svirajući kao gimnazijalac u „Ribljoj čorbi”. Sa svojim „Fenderom”, u tandemu sa Borom Đorđevićem, poništavao je tradicionalni stereotip o srpskoj muškosti. Terali su i najtvrđe mužjake da plaču kao strine.

Ali Bajaga nije bio buntovnik s razlogom, poput Bore, već njegov alter ego, pristojan dečko sa srceparajućim baladama, poput nezaboravne „Dva dinara, druže”. Bora je pisao tekst, a Momčilo komponovao baladu „Riblje čorbe”, koja nije imala motive iz opusa nečastivog, poput klasika „Hotel Kalifornija” od mističnih „Iglsa”. Ali istina je da je balada ipak učinila đavolsku rabotu. Mačo tipovi su bežali u toalet da puste suzu, priznajući javno u tiražima od stotine hiljada prodatih ploča da su ispali ljubavni volovi.

Kada je u „Ribljoj čorbi” Bajaga jedno vreme pokušao da obuzda Borin politički bunt i energiju žestokog kritičara Tita, partije i armije, shvatio je da je to zaludan posao. Dečko kome su mnogo više ležali stihovi o vetrovima, zvezdama i vožnji bicikla niz Ulicu Maršala Tolbuhina, dok mu u džepu zvecka ključić od raja, napustio je „Čorbu” pošto mu je Bora uzeo baladu „Kad hodaš” i poželeo još podosta Bajaginih pesama za „Čorbu”, iako ih je Momčilo napisao za bend koji je već okupio sa strane. Bio je to album „Pozitivna geografija”, verovatno jedan od najboljih debitantskih albuma u istoriji jugoslovenskog roka. Bend se zvao „Bajaga i instruktori”.

Momčilo je, izvršivši secesiju od „Riblje čorbe”, prvi nastup sa „Instruktorima” održao u kultnom zagrebačkom Kulušiću, daleke 1984. godine. Da, ironija je da je baš u Zagrebu, u ondašnjoj Socijalističkoj Hrvatskoj, započeo svoj veliki muzički put. Bora i Bajaga brzo su se pomirili, ostavši zauvek braća po gitarama i pesmama. Bora na onom, Bajaga na ovom svetu.

Njegove pesme nisu bile revolucija, ali su revolucionarno odbijale da budu trivijalne. „Jahači magle”, „Zažmuri”, „Moji su drugovi” postale su himne jednog naroda koji je želeo da ostane pri sebi, dok mu se zemlja raspadala kao harmonika dugmetara na vašaru.

Neki mu zameraju da je bio previše romantičan, a premalo angažovan. Pogrešno, jer godine prolaze nervoznim korakom!