Pingpong u hramu znanja – sudar dva sveta na Pravnom fakultetu

Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nedavno je održana dvodnevna konferencija posvećena 150 godina od rođenja profesora Teodora Taranovskog. Možda zbog svog porekla – po ocu Rus, po majci Poljak – Taranovski je celim svojim bićem bio slavenofil „specifičnog kova”, ubeđen da kulture istočne i zapadne Evrope, uprkos razlikama, predstavljaju dva oblika jedinstvene evropske hrišćanske civilizacije. Nakon Oktobarske revolucije napustio je Rusiju i 1920. godine nastanio se u Srbiji, gde je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu prvo izabran za honorarnog profesora Istorije slovenskih prava, a od 1927. godine, po dobijanju jugoslovenskog državljanstva, i za redovnog profesora. Iznenadna smrt 1936. godine prekinula je njegovu naučnu misiju, ne samo u oblasti srpske srednjovekovne istorije i istorije slovenskih prava već i teorije i filozofije prava. Njegovi briljantni radovi o Dušanovom zakoniku i slovenskom pravu učinili su ga prepoznatljivim kao pravnog istoričara. Manje je poznato da je upravo filozofija prava bila njegova prva naučna ljubav – akademsku karijeru započeo je na Varšavskom univerzitetu, gde je držao predavanja iz Enciklopedije prava. Njegov udžbenik iz tog predmeta objavljen je na ruskom 1917, a preveden na srpski 1923. godine.

Organizujući konferenciju u čast ovog profesora, Pravni fakultet je pokušao da se oduži svom velikanu. Međutim, dok su u konferencijskoj sali predstavnici različitih zemalja izlagali svoje referate, u daljini se čulo tupo udaranje pingpong loptice. Dovoljno uznemirujuće da navede na razmišljanje: kako je moguće da se u nekadašnjem hramu pravnog znanja, danas sudaraju dva sveta – jedan koji svedoči o slavnoj prošlosti, i drugi koji se nesmetano prepušta rekreaciji? Uzavrela mladost treba razonodu i opuštanje (to niko ne spori), ali ne tako da se najveći i najznačajniji amfiteatar – čuvena Petica, koja predstavlja simbol početka i završetka pravnih studija (u njoj studenti prve godine slušaju predavanja, a svršeni studenti dobijaju diplome) pretvara u salu za vežbanje joge. Da li je moguće da studenti koji treba da se pripremaju za ulogu tumača prava i delioca pravde nisu smatrali primerenim da, u pauzi između turnira u stonom tenisu, bar nakratko oslušnu zašto je opus profesora Taranovskog „bogatstvo podsticaja i rezervoar ideja” o pravednom društvu i uređenoj državi, na koje se u svojim protestima često pozivaju? Izgleda da studenti nisu pokazali samo ravnodušnost, već i potcenjivački odnos prema naporima da se, u veoma skromnim uslovima, organizuje naučna konferencija. Profesori su time saterani u ćošak. Jedino što im preostaje jeste da se u mislima vrate u vreme kada su fakulteti bili rasadnici znanja, a studenti puni poštovanja prema onima koji su svoj radni vek posvetili nastavi i nauci. Profesor Taranovski upravo je bio jedan od takvih – posvećen nauci i istovremeno predan nastavničkom pozivu. Danas, kada su amfiteatri prazni i za nastavu i za ispite, pitamo se: gde smo kao profesori pogrešili. Istorijsko iskustvo možda ne može ponuditi neposredan odgovor, ali nas može naterati da promislimo kako ćemo dalje.

Ogromna kriza koja pogađa obrazovni sistem na svim nivoima upućuje na nužnost reforme. Poslednja značajna reforma visokog obrazovanja u Srbiji započeta je potpisivanjem Bolonjske deklaracije 2003. godine, a formalno je utemeljena donošenjem Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine. Pristupanje Bolonjskom procesu apriorno nije bila rđava ideja budući da on predstavlja zajednički poduhvat evropskih država s ciljem „stvaranja jedinstvenog prostora visokog obrazovanja koji će omogućiti razmenu znanja i ideja radi efikasnijeg odgovora na izazove globalnog tržišta”. Međutim, pojedine države koje su pristupile Bolonjskom procesu, poput Austrije, pravne studije su sačuvale u tradicionalnom obliku, čiji su temelji postavljeni polovinom 19. veka. Srbija je, naprotiv, naglo raskinula s dotadašnjom tradicijom, „srljajući u svetliju budućnost”. Prva generacija studenata koja je u Srbiji studirala po Bolonji bila je ona iz 2006/2007. godine. Od tada, bar kada su u pitanju studije prava, kreće sunovrat visokog obrazovanja čije su posledice: površnost u sticanju znanja, inflacija diploma i uverenje da je zvanje važnije od znanja. Profesori su ćutali tada – kada su predavanja svoje nauke svodili na tromesečne kurseve, poput onih za kozmetičare ili zavarivače. Ćutali su i kada su za pravosudne funkcije birani osrednji studenti, često ponavljači. Ćutali su i kada su im najbolji studenti odlazili u advokate (što, naravno, ne znači da su svi advokati pravni znalci). Ćute i danas, kada im studenti diktiraju ne samo uslove rada već i praktično postavljaju pitanje da li uopšte imaju pravo na rad. Ironija je da su neki od tih studenata do juče preskakali predavanja i vežbe, a ispite pripremali iz sumnjivih skripti, očekujući da će se nekako „dokotrljati” do prolazne ocene. Poređenja radi, pre Bolonje, dodatna literatura je bila obavezna za najviše ocene. Studenti su se utrkivali u postavljanju pitanja na konsultacijama, što je često vodilo u prave male naučne debate. Nakon Bolonje konsultacije uglavnom služe studentima da postave pitanje: „Šta da ne učim?”

Studenti koji se opravdano bore za pravednije društvo i uređeniju državu trebalo bi da se ugledaju na naše akademske pretke iz 19. veka, kojima je znanje bilo glavno oružje u borbi za sticanje državne nezavisnosti i modernizaciju Srbije. A mi, kao profesori, trebalo bi da promislimo kako bi u situaciji u kojoj se nalazimo postupile naše kolege koje su, svojom nesebičnošću i hrabrošću, razvijale studije prava od Velike škole Prvog srpskog ustanka, preko Pravoslovnog odelenija Liceja (1840), Pravničkog fakulteta Velike škole (1863), pa do Pravnog fakulteta osnovanog Univerziteta u Beogradu 1905. godine.

U ovom trenutku, kada su uloge zamenjene, a standardi potkopani, ostaje nam da se zapitamo zašto smo se mi, kao profesori, odrekli prava na autoritet koji se ne nameće, već zaslužuje.

*Vanredni profesor Rimskog privatnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu