Poslednji Broz u zemlji bez drugova

Aleksandar Apostolovski

Kada je preminuo Josip Joška Broz, s njim je otišao poslednji pionir iz starog socijalističkog albuma, sa crvenom maramom i klasičnom Titovom frizurom koje ni današnji najbolji majstori sa makazama i mašinicom ne umeju da skockaju. Otišao je sin Žarka i unuk onog Broza. Da, baš onog koji je lovio divljač u Karađorđevu, pušio tompus u Beloj kući pored zabezeknutog Ričarda Niksona ili se ljubio bratski, dovoljno blizu usana, sa Leonidom Brežnjevim.

Otišao je čovek koji je jedini u Beogradu mogao da kaže „moj deda je Tito”, a da to ne bude njegov lažni identitet ili dobar vic iz „Top-liste nadrealista”.

I ono što je najčudnije jesu njegovo poreklo, ime i prezime, kao i pokretna i nepokretna imovina, i dinarski i devizni računi koje je ostavio. Od kapitala je posedovao samo ime, prezime i nadimak. Dakle, čitavo njegovo bogatstvo bio je on sam, poslednji Broz u zemlji bez drugova.

Josip Joška Broz, Titov unuk, nikada nije želeo da naplati svoje porodično poreklo. Nije živeo u vili, nije imao obezbeđenje, nije išao po ambasadama da se šepuri kao bogomdani potomak revolucije. Nije se vozio u blindiranim limuzinama, nego u običnom „jugu” koji se gasio kad god bi prešao preko ležećeg policajca. Vozio se u automobilu koji je bio muzejski primerak, kao što je bio i on sam. Najpre neshvaćen, potom ismevan i vremenom, sve više poštovan! Radio je kao šumar. Ne u romantičarskom smislu, kao razmaženi unuk najvećeg sina naroda i narodnosti koji tumara šumama i gorama iz kaprica, već kao šumarski radnik u čizmama, koji obilazi lovišta.

Ponekad je bio u najpustijim krajevima sasvim sam, sa lovačkom puškom na ramenu, a ponekad u strogo obezbeđenim nacionalnim parkovima koje su čuvali najobučeniji oficiri Udbe i Kosa, gde je Joška pravio društvo svom dedi, najmoćnijem od najmoćnijih vladara što su zaseli na zlatni presto na ovom parčetu kontinenta. 

Joška je bio i lovac, potom metalostrugar, zatim nosač prtljaga na aerodromu, pa čak i narodni milicioner bez činova, što mu verovatno niko nije verovao, jer ko bi poverovao da takvi ljudu postoje. Kako da unuk Tita nosi pendrek i vodi pijanog šljakera u stanicu, a onda obezbeđuje svog dedu od koga drhte general-pukovnici i komandanti armija. I svi napreduju u službi, osim njega, regruta i unuka! Uzeo je u zakup i nekoliko kafana, ali su sve propadale, jer se nije razumeo u kapital, osim onaj, Marksov.   

Tako se legenda o Joški Brozu širila još za njegovog života, zato što u doba „crvenih”, kada je mogao da učini šta god poželi, i kasnije, kada je mogao da trguje svojim imenom, prezimenom i nadimkom, on niti je išta poželeo, niti je trgovao. Mnogi su mu se podsmevali zbog toga, jer Joška nije ličio na njih! Nije tražio za sebe više od ostalih, prezirući vlast, uspinjanje na partijskoj hijerarhijskoj lestvici ili u bezbednosnim službama.

Vremenom je postao relikvija jednog vremena koje je većini danas ili smešno ili opasno, a kako su godine odmicale i udaljavale se od Titovog doba nezamislive moći, prezir prema Joški pretvarao se u poštovanje, naročito kod najžešćih ideoloških protivnika njegovog dede.

Moguće je da Tito nije previše polagao nade u njega iako ga je iskreno voleo. Možda je maršal, kao iskusni operativac Kominterne koji se vremenom sve više pravio Englez, smatrao da njegov unuk nije dovoljno sposoban da bi ga ubacio u najveće igre. Ispostavilo se, međutim, da je njegov unuk možda postao i njegovo najveće zaveštanje.

Ostao je Josip Broz sa etikom proletera iz knjiga i tomova njegovog dede koji su pisali drugi. Dok su drugovi i bivši komunisti kasnije bežali i od te ideologije i od te etike kao vampiri od belog luka, Joška joj je ostao veran do poslednjih dana.    

Nisu mu ostale kičaste kućerine na Dedinju, osim one u kojoj je odrastao. Ali, kada je Joška dovoljno porastao i napustio Titovu vilu, ta kuća na Dedinju i mnoge po republikama i pokrajinama građene za dedu, ostale su državno vlasništvo i postale mnogo kasnije rezidencije predsednika republika koje su se otcepile. Svi su ih zvali Titove vile, te se činilo da doživotni predsednik poseduje sve i svakoga, da bi se ispostavilo da za sobom nije ostavio ništa, osim zbunjene radničke klase i njegovih nesposobnih partijskih naslednika, raspoređenih po centralnim komitetima republika.  

Možda je šteta što Tito nije polagao nade u svoga unuka. Možda je, iz današnjih dana, pored svog imena i prezimena trebalo da mu u ruke preda i vlast, ne zato da bi se Titov režim produžio, već da bi raspodela njegovog sve trulijeg ideološkog nasleđa bila pravednija.  

Možda bi „Broz bez privilegija”, što je u Srbiji već dovoljna ironija da se o tom fenomenu napiše doktorat, svojom blagom naravi i poštenjem, mnogo lakše, sa autoritetom svog prezimena, upravljao zemljom i umanjio šanse za njen krvavi rastanak. Možda bi se raspad zemlje proslavio u kafani?

Ali kao da je njegov deda bio ložač iz kumrovačkog podruma, a ne božanstvo Trećeg sveta. Unuk je govorio da neće ništa na račun Tita. Vlast mu nije padala na pamet, jer je bio vaspitavan da je deli sa radničkom klasom, na ravne časti. Na isti način, završili su i on i radnička klasa.

Kako opisati putešestvije dečaka, potom momka, zatim sredovečnog čoveka i konačno starca, odraslog u epicentru moći zemlje koja je u hladnom ratu imala mnogo veću moć od njene veličine? Nije pisao memoare u kojima bi iznosio pikantne detalje iz Titovog života, a samo Bog, Marks i Engels znaju šta je sve znao. Čak ni na tome nije želeo da zaradi. Nije se grebao po NVO sektoru, mada je prepun Titovih pionira, nije ušao u šemu sa mešetarenjem partijskim nekretninama. On, koji je po rođenju mogao u najmanju ruku da bude doživotni predsednik UO „Galenike”, nije hteo ni garažu na Dorćolu.

Njegovi vršnjaci, potomci daleko skromnijih očeva, po prvim obrisima demokratskog sunca, pokupovali su okolna imanja ili su ih skupo prodali pošto su ih privatizovali. Oni pokvareniji, danas bi se reklo sposobniji i pametniji, pretvorili su predstavništva spoljnotrgovinskih giganata u svoje privatne kompanije, oprali državni novac preko Kipra, a zatim sveže obogaćeni švercom nafte, cigareta i narkotika, postali su tranzicioni bogovi. Zakopali su stare uniforme pod kojom su polagali zakletvu Brozu, pobacali su značke službe u reku, kako bi sakrili tragove, a potom su osvanuli na naslovnicama kao ugledni članovi poslovne zajednice koji su podelili narodno bogatstvo na stotinak porodica. Što znači, među sobom.

A Joška? Nosio je stare cipele i davao intervjue samo kada bi se prilikom prigodnih dana revolucije, neki novinar setio da pita „šta radi Titov unuk”. Nisu ga zvali ni na proslave Dana republike, jer je, ironično, za mnoge bio previše „crven”.

U zemlji gde se danas privilegije i bogatstvo nasleđuju zajedno s prezimenima, Joška je bio isuviše nepoželjan uzor. Pokušavao je da vaskrsne komunizam u zemlji u kojoj se i vera vaskrsava na rate. Osnovao je Komunističku partiju Srbije kada je i Fidel počeo da se bavi uzgajanjem paradajza. Imao je svoj poslanički mandat, ušao u skupštinu sa šarenim društvom socijalista i penzionera, ali je samo on verovao da se i dalje nešto može promeniti. Recimo, da se plate vrate u 1985. godinu.

U skupštini je sedeo nekoliko godina, tiho, bez medijskih gafova i udaranja u klupe. Govorio je o pravima radnika, vraćanju dostojanstva penzionerima, osudio je povampirenje ustaštva i histeriju protiv svog dede. Kada bi završio, vratio bi se na periferiju Beograda, gde nije imao ni kuću s bazenom, ni lift koji radi.

Bio je svedok jednog doba kada je „unuk” značilo obavezu, a ne dijamantsku karticu. Zato je njegov život bio šamar svima koji misle da se istorija isplaćuje u kešu i zato je važio za čudaka i nesposobnjakovića. Kada je otišao, za njim je otišla i poslednja mogućnost da zamislimo potomka državnika koji živi kao obični ljudi.

Nikada nije bio „drug Joška”, jer drugova odavno nema. Osim u Dačićevim kampanjama. Umesto njih, imamo gospodu s diplomama kupljenim na internetu. Bio je komičan onima koji misle da je istorija rijaliti šou, a tragičan onima koji znaju da se zemlje raspadaju, ali da se ljudi najčešće nikada ponovo ne sastave.

Imao je status „živog spomenika”, ali bez pozlate. Stekao je samo patinu, kao bista na ulazu u zaboravljeno zadružno preduzeće, obrasla korovom. Možda i zato poslednji Broz odlazi bez pompe i počasnog plotuna.

Zašto uostalom odavati počast čoveku koji je ukazivao da su i poslednje kockice socijalne pravde zamenjene kladionicama, kreditima i lizingom? Bio je poslednji koji je pokušao da razume oba sveta – i onaj gde se poštovala zakletva zastavi i onaj gde se na njoj debelo zarađuje.

Joška možda nije bio važan u ovom svetu. Ali bio je čestit čovek. A to je vrednost koju danas ne poznaje nijedna banka. Čak nijedna antikvarnica!

Poslušajte, uostalom. Nijedna ružna reč o Joški posle njegove smrti. Ni od partizana, ni od četnika.

Neka ti je večna slava, druže Joška. Mnoge si naučio kako se postaje gospodin!