Istina rečena u pogrešnom trenutku nekada je gora od laži

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Jelena Stanivuković, klinički psiholog i psihoterapeut, koja je pojasnila da ljudi često govore o tome da žele da nađu unutrašnji mir, ali da ne znaju kako to da ostvare…

– To je jedan duboki rad sa samim sobom koji ne mora biti toliko težak, kako ljudi misle, da nikada to neće postići. To je odvajanje vremena za sebe, dozvoljavanje sebi da budemo u kontaktu sa svojim emocijama, da ne bežimo od toga. Psihološka otpornost je zapravo preduslov za unutrašnji mir, to nije bežanje ni od negativnih emocija, ni od bola, nego suočavanje s tim uz jedno unutrašnje verovanje da ćemo se snaći u okolnostima kakve god one bile. I vrlo važna stvar je da moramo da prestanemo da mislimo da smo centar sveta. Onaj ko misli da je centar sveta, svaki problem na koji naiđe doživljavaće kao smak sveta. Sve je mnogo dramatičnije onda nego što u realnosti jeste. Svi smo mi malo samoživi, egocentrični, tako smo i napravljeni, ne u patološkom smislu, nego naravno da volimo sebe da bismo uopšte preživeli. Ali moramo da ispitamo do kojih granica povlađujemo sebi, do kojih granica preuveličavamo svoju sopstvenu vrednost, koliko preterano ozbiljno shvatamo nekad sebe i zato gledamo sebe i svoje greške kroz jednu veliku lupu, a zaboravljamo da savršenost ne postoji – napominje naša sagovornica.

Ona ističe da kroz odrastanje, kroz proces socijalizacije, od porodice, preko škole, društva, društvenih mreža, medija, dobijamo poruke koje upijamo, a često toga nismo ni svesni. One prosto postanu deo nas kao neki naš unutrašnji orijentir koji nije autentično naš. Ono što nam se servira kao poželjna alternativa, kao poželjan izbor – postajemo skloni da razmišljamo samo u tim okvirima.

–T o je kao da odete u japanski restoran i gledate meni sa japanskom hranom, a vama se možda jede pica, ali nema pice i morate da izaberete maki, suši, sašimi ili nešto od toga što se nudi. Ja možda uopšte nisam za to, ali život nije restoran posebne kuhinje, tako da se može nekad izaći i potražiti nešto što nama više prija. Ali da bi se došlo do toga mora se razmisliti, mora se isključiti sva ta buka, a prvenstveno očekivanja. Zato što neke alternative, neki izbori koji su možda nama bliži nisu toliko slavljeni na društvenim mrežama i kroz filmove, neće doživeti aplauz i medalju, ali će nama više „leći” – smatra Stanivukovićeva.

Ona pojašnjava da se često slave priče o velikim uspesima – finansijskim i poslovnim.

– I samo zato što je, na primer, neka Mila iz Velike Pazove napravila posao od 20 miliona evra i vodi milionsku kompaniju i tvrdi da je srećna, ne znači da bismo i mi bili srećni u toj situaciji, da to treba da bude naš put. Možda više cenimo privatnost, vreme sa porodicom, tišinu… Ali smo opsednuti Milom, njenim bogatstvom. Ali Mila takođe ima i drugu stranu medalje koju nosi hrabro, a to je jedan život sa visokom izloženošću, stresom, sa malo vremena za sebe, nema tu puno spontanosti u danu. Uvek gledamo vrh ledenog brega, odnosno gledamo to gde je neko, gde se nalazi, a ne razmišljamo prvo kako je izgledao put dolaska dotle i kako na kraju izgleda život sa tom željom koja je realizovana. Kako izgleda dan te osobe? Da li smo mi spremni na ta odricanja na koja je ona spremna da bi vodila taj, na primer, milionski biznis? Tako da je važno da vidimo i šta želimo, da li je to naša autentična želja ili smo je samo preuzeli od nekoga ispunjavajući tuđa očekivanja? I kada dođemo do zaključka, na primer, da je to naša želja, treba da razmislimo šta mi očekujemo da će nam se desiti kada se ostvare te želje. Kako ćemo se osećati? Kako će izgledati naš život? Jer neke alternative jednostavno isključuju jedna drugu. Ne možemo imati petoro dece i spontana putovanja po Evropi svakog vikenda sa društvom – dodaje Stanivukovićeva.

Ona je naglasila da zrelost nema veze sa godinama, da ne povlači jedno drugo.

– Ali što smo zreliji neće nam biti privlačni ljudi koji su emotivno nedostupni. Veliki broj ljudi ima taj problem, da je verovatno kroz odrastanje dobio poruku da se za ljubav mora boriti, da se ljubav mora zaslužiti. Nismo svi bili prihvaćeni bezuslovno i drugačije smo poruke dobili, drugačije ih doživljavali. I takvi ljudi se onda često kroz izbore partnera vraćaju na to poznato, ali bolno mesto gde kroz dokazivanje pokušavaju da dokažu svoju vrednost tako što će usvojiti nekoga ko je nedostupan, ko je dalek. Ima još jedna stvar. Imamo svi duboko uverenje i o sebi, i o drugima, i o svetu. Često ih nismo svesni. Ljudi koji duboko veruju u sebi, možda nesvesno, da nisu dovoljno dobri, da nisu dovoljno vredni, kada naiđu na partnera koji im lako daje ljubav, koji je otvoren, koji ih poštuje, oni automatski pomisle da s tom osobom nešto nije u redu jer u suštini misle da ne vrede dovoljno. I onda žele partnere koji su nedostupni, smatraju da će kroz tu borbu, ako uspeju da ga privole da ih zavoli, da ostane sa njima, da će izlečiti deo sebe i dokazati da vrede. To je naravno potpuna glupost i to se nikada ne dešava. Tu rupu u sebi, odnosno taj osećaj nedovoljnog možemo samo mi da izlečimo, niko drugi sa strane – ističe Stanivukovićeva.

Naša sagovornica kaže da su neki ljudi s nekim u vezi samo zato što znaju da im je tako ugodno, zgodno, da neće da budu sami ili je to stvar trenutka ili hoće porodicu, ne razmišljajući dublje o kvalitetu tog odnosa i kakve emocije imaju prema toj osobi.

– Prvo je pitanje – da li ja zaista volim ovu osobu ili mi ona samo treba. Jer često se dešava da mi hoćemo da nas partner voli najviše na svetu, da nas stavi na pijedestal, a mi prvi ne volimo baš tako do kraja.

I ne može se desiti prava ljubav ukoliko nije obostrana. Pre ili kasnije ta osoba će primetiti da mi nismo do kraja u tome, da nismo svim srcem uz nju, da je ne volimo toliko. Doći će do nezadovoljstva ili hlađenja, zato uvek treba krenuti od sebe. Postavlja se pitanje i da li ja mogu uz ovu osobu da budem svoja bez pretvaranja, da li moram da hodam stalno po jajima ako nešto treba da pitam ili da kažem, da li se pretvaram u nešto što nisam ili mogu da budem ono što jesam, da li sam slobodna da izrazim svoje mišljenje kad se ne slažemo, kako ta osoba reaguje kada nije sve po volji. To su važni momenti za detekciju osobe i njenih kapaciteta, za „nošenje” sa neprijatnostima, sa neslaganjima... Zapitajte se da li gledate u istom pravcu, to je mnogo važno. Mogu se dve osobe jako voleti, biti kompatibilne, ali neko hoće da živi u inostranstvu ili mu je karijera vezana za inostranstvo, a nekome je to ovde, a oboje žele da zasnuju porodicu. Vrednosti su takođe mnogo važne i mogu biti kamen spoticanja nekad kasnije u odnosu, ako imamo potpuno drugačije vrednosti od druge osobe. Na primer, jedna osoba hoće da štedi i da živi skromno, a druga osoba je hedonista i hoće da se luksuzira. To su veliki problemi – navodi Stanivukovićeva.

Dešava se i da nekada ljudi nekoga vole, ali da nisu zajedno zato što su napravili takav izbor.

– Nekada je to zato jer smo procenili da neko nije dobar za nas, nekada nismo sa onim koga volimo zato što je taj neko odlučio umesto nas da nećemo biti u vezi, a nekada ponos to ne dozvoljava. Ponos je čuveni ubica ljubavi… Doneli smo odluku da je nešto drugo bolje za nas, a poenta je da malo podignemo prag tolerancije na nelagodu. To je vrlo važno za razne aspekte života, odnosno da tolerišemo jednostavno kad imamo neprijatne emocije, ali znamo da je to vredno trpljenja i tolerisanja, jer nas nešto bolje čeka. Napravili smo odluku i da bismo došli do te pozicije moramo da istrpimo i da nam nedostaje osoba koja je možda toksična za nas – smatra gošća našeg podkasta.

Ona otkriva da se dešava da ljudi mešaju stabilnost i mir sa dosadom.

– Postoje tri vrste iskrenosti – surove iskrenosti, iskrenosti i iskrene brižnosti. To su potpuno različite stvari. U čemu je razlika? Istina nije manje istinita ukoliko se kaže na jedan način na koji druga strana može da prihvati, a da nije ponižavajuće, omalovažavajuće, uvredljivo. Dakle, meni smeta ta surova preiskrenost. Moramo voditi računa da ta naša iskrenost ima i moralnu i ljudsku komponentu. Onda ćemo voditi računa o osobi kojoj upućujemo taj naš iskreni komentar. Ako je on surov, ako čini da se druga osoba oseća poniženo, omalovaženo, ugroženo, onda to nije nikakva iskrenost.

To je jedna kritika prerušena u iskrenost bez lične odgovornosti. S druge strane, istina rečena u pogrešnom trenutku nekad je gora od laži. Ako ćemo se dičiti time da smo iskreni i bez dlake na jeziku, hajde da vidimo ko će imati koristi od te istine tada rečene na takav način. Ako imaš najbolji interes osobe preko puta sebe u srcu, kojoj želiš da kažeš tu istinu, onda povedi računa da li je ona u mentalnom stanju, u situaciji da može da prihvati istinu bez filtera, čak i ako je lepo rečena. Šta će ona da radi s tom informacijom? Vrlo često ne razmišljamo o tome šta će osoba da radi s tom informacijom koju mi dajemo, koliko god ta informacija bila istinita. Vrlo velika razlika je između toga da li je neko tražio mišljenje ili ga mi volontiramo. Jer kada „volontiramo” mišljenje, često dajemo sebi za pravo da komentarišemo tuđi život, izgled, ponašanje, partnera, posao. Kao da smo mi neki univerzumski procenitelji koji su tu da kažu ovo valja, ovo ne valja. Možda iz moje perspektive nešto ne valja, iz tuđe valja – naglasila je gošća našeg podkasta. ANTRFILE

Zbog pritiska okoline – sa pogrešnim partnerima

Neki ljudi nisu navikli da budu sami, pa onda budu sa nekim potpuno neadekvatnim partnerima. – Društvo nam malo „servira” priču da kad si sam nisi uspeo u životu, niti si dobar, a naročito se žene, nažalost, i dalje gledaju što kroz bračni, što kroz partnerski status. Ako tome dodamo biološki časovnik koji ženama otkucava, dakle imaju jedan vremenski okvir ipak kraći nego muškarci u okviru koga mogu da imaju priliku da se realizuju kao majke, sve to stvara jedan strašan pritisak i često se donose i odluke koje nisu u skladu sa našim vrednostima i sa onim što bi nama zaista prijalo da bi se ispunila ta forma. I onda se i biraju pogrešni partneri… Ono što je možda još teže – ostaje se u vezama koje nisu kvalitetne, često su i vrlo toksične, samo da se ne bi ostalo u samoći – dodala je naša sagovornica.

Toksični odnosi

Jelena Stanivuković naglašava da toksične veze ubijaju polako, postepeno.

– Mnogo ima elemenata koji utiču na to zašto ljudi ostaju u vezama koje su toksične. Često se radi o manipulatorima, patološkim strukturama ličnosti koji su vrlo vešto ispleli mrežu oko te osobe da bi je onesposobili, da bi ubili sliku o sebi, samopouzdanje, odvojili od porodice, prijatelja. Jako je teško izaći iz tog odnosa, jer ti je stalo jako do nekog, ali vidiš da nije dobar za tebe. Za to je potrebna izuzetna hrabrost. I to je vrhunski čin ljubavi prema sebi i odgovornosti prema sebi. Jer onog momenta kad prepoznamo da bez obzira na to koliko volimo tu osobu, ne možemo da „rastemo”, da nas neko na bilo koji način guši, ako nas jednostavno ne razume, ako nisu zadovoljene naše osnovne potrebe u partnerskom odnosu za bliskošću, za ljubavlju, treba da nađemo snage da kažemo da sebe više volimo i da odemo odatle. To nije glamurozan čin, to je više bitka, treba proći raznorazne faze i tuge i usamljenosti i preispitivanja, ali iz toga nedvosmisleno se izlazi jači i pametniji ako se prođe ceo proces kako treba. Nekada treba hrabrosti i snage da se ostane u vezi koja možda trenutno ne funkcioniše, ali ima kapacitet i dobra je i volimo tu osobu i ona je dobra za nas. Najlakše je otići, ali nekada treba ostati i boriti se – pojašnjava Stanivukovićeva.

Jurite smisao, a ne sreću

Jelena Stanivuković smatra da ne treba juriti sreću, jer što više jurite sreću – to će vam ona više izmicati. – Jurite smisao. Onog momenta kada pronađemo šta daje nama smisao, kada pronađemo neke aktivnosti koje imaju više smisla od nas samih i kada se posvetimo tome, kada organizujemo život u skladu sa svojim vrednostima – sreća se pojavljuje kao posledica svega toga. Da bismo bili srećni, prvo moramo da odustanemo od ideje da moramo biti srećni. Ako smo sada u misiji da budemo srećni, jednostavno smo promašili cilj, nećemo biti srećni, bićemo opterećeni time kako se osećamo, da li je sve lepo, da li je ugodno, a život, što je rekao Steva Žigon, ne treba da bude lep nego sadržajan. Poenta je da bude sadržajan. A da su ti sadržaji oni koji nama imaju smisla. To je po meni recept za sreću. Važno je da imate prijatelje, ljude koji vas podržavaju, koje vi volite. Odustanite od brige o tome šta će narod reći. Ja mislim da je to jedan od najvećih izvora neraspoloženosti, nesreće ljudi, naročito ovde kod nas u našim krajevima. Gledajte svoja posla, ne ogovarajte, okružite se dobrim ljudima, pokušajte da ne budete žrtva, nego da budete proaktivni, prihvatite da ništa nije savršeno, da život nije savršen i da ne mora da bude, ali to ne znači da zbog toga nije jednako lep – kaže Stanivukovićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU