Način na koji ljudi reaguju na tragediju može biti apsurdan

Orsolja, sudski izvršitelj u Klužu, glavnom gradu Transilvanije, jednog dana mora da iseli beskućnika koji živi u podrumu zgrade i on izvršava samoubistvo. Neočekivani događaj stvara moralnu krizu koju pokušava da reši najbolje što može. I o tome, kao o posledici ubrzanog, a neregulisanog razvoja biznisa sa nekretninama, što donosi sve izraženiju nejednakost među ljudima u Rumuniji, govori u filmu „Kontinental 25” rumunski reditelj Radu Žude, dobitnik „Srebrnog medveda” za najbolji scenario na ovogodišnjem 75. Berlinalu, sa kojim je sinoć u Beogradu započeo prvi Balkanski festival filmske režije. 
Autor nagrađivanih filmova poput „Najsrećnije devojke na svetu”, „Aferim”, „Nije me briga da li ćemo u istoriji ostati zabeleženi kao varvari” i „Baksuzni kres ili luda pornografija”, u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” govori i o istraživanju krivice i moralnim dilemama, istorijskim i kulturnim tenzijama u Transilvaniji, o složenosti vlasništva i nacionalnog identiteta i o izazovima snimanja filma „ajfonom”...

Žena koju prati osećaj krivice tema je i Roselinijevog filma. Je li to imalo direktan uticaj u ovom vašem slučaju? 
U nekom trenutku sam pročitao članak o Roselinijevom filmu „Evropa ’51” i ponovo pogledao film sa temom žene koju proždire krivica i koja traži iskupljenje. Video sam paralele sa svojom pričom i odlučio da istražim temu, ali na način koji je manje metafizički tragičan, a više zasnovan na veoma savremenoj mešavini komedije i drame. Moj „Kontinental 25” je tako neka vrsta karikature Roselinijevog filma. I postojao je još jedan uticaj i to Hičkokovog filma „Psiho” koji počinje sa žrtvom, a zatim fokus prebacuje na počinioca. Kod mene priča beskućnika prelazi u Orsoljinu priču. Ona nije ubica, ali na simboličan način oseća da bi mogla biti saučesnica, kao i svi ostali u blizini.

Ovaj vaš film spaja osećaj tragedije sa elementima komedije i očigledan je komentar na društvena i politička pitanja u današnjoj Rumuniji. Da li je taj komentar i satiričan? 
Pomenuli ste društvene i političke aspekte i to je tačno. Dodao bih i etičku dimenziju: osećaj krivice i moralnu dilemu sa kojom se glavni lik suočava. Smešno je, jer je to moralna dilema koja dolazi nakon događaja, nakon što je šteta već učinjena. Nisam siguran da je satira najbolja reč za to, nemam istu distanciranu perspektivu kao kritičar ili gledalac. Za mene je to više istraživanje komedije i dramske situacije u isto vreme. U srži postoji tragedija, ali način na koji ljudi reaguju na nju može biti apsurdan. Kada preispitujemo sopstvene reakcije na tragedije, često ih nalazimo na ivici ismevanja. 
Kako mi danas reagujemo na sve ove današnje globalne tragedije? 
Na globalne krize poput onih u Ukrajini ili Gazi neki ljudi reaguju tako što ponekad opsesivno objavljuju na društvenim mrežama o ovim problemima, ali onda će 15 minuta kasnije podeliti sliku svog ručka ili slatke mačke. Ne osuđujem ih i ja to radim, ali smatram da u ovim kontradikcijama postoji komična, gotovo Balzakova „ljudska komedija”. To je manje satira, a više odraz apsurdnosti i složenosti ljudskih reakcija.

Glavna junakinja savest pokušava da ublaži malim delima, neadekvatno spram sistemskih problema? 
Ovo je priča o nekome sa dobrim namerama, nekome ko je dobrodušan i savestan, ali je i dalje zarobljen u sistemu. Većina nas ima trenutke kada vidimo nepravdu oko sebe i osećamo se užasno, ali onda idemo dalje. Možda doniramo novac da bismo ublažili svoju savest, ali znamo da to ne stvara pravu promenu. U Rumuniji ovaj osećaj je pojačan istorijom zemlje. Nakon Čaušeskuove diktature, prelazak nije bio na socijaldemokratski model, već na neoliberalni sa malo socijalne zaštite. Orsoljina krivica odražava ovaj širi sistemski neuspeh, ali film se fokusira na njeno individualno iskustvo, a ne na veliku ideološku izjavu. Sećam se i Karla Ginzburga, jednog od mojih omiljenih istoričara, koji je objasnio kako je slučaj zanimljiviji od pravila.

Radnja filma se odvija u Klužu, u srcu Transilvanije, a kako njegova transformacija u „pametni grad” i turističku destinaciju utiče na iskustva likova? 
Kluž je mešoviti slučaj. S jedne strane, smatra se pričom o uspehu jer njegova IT industrija cveta, stanovništvo raste i smatra se modernijim i civilizovanijim u poređenju sa drugim rumunskim gradovima. Ali ovaj uspeh je došao sa haotičnim urbanim razvojem, posebno oko grada. Grad je okružen brdima, pa se njegovo širenje proširilo na obližnja sela, poput onog u kojem Orsolja živi. Ova sela su brzo rasla, često bez odgovarajuće infrastrukture, škola ili bolnica. Želeo sam da uporedim narativ o uspehu Kluža sa pričama onih koji su zaostali, sa gubitnicima u ovom procesu ekonomskog rasta. To je protivteža trijumfalističkoj priči o razvoju.

Film sadrži neke upečatljive kadrove statua dinosaurusa, otkud to?
Snimali smo u blizini hotelskog kompleksa pod nazivom „Zemlja čuda” i iza je bio Dino park za koji sam pomislio da je savršen da ga nekako iskoristim. Prvobitno planiranu scenu u šumi sam zamenio dinosaurusima. Simbolično, to može da sugeriše svet u kojem ljudi više ne postoje, neku vrstu postljudske budućnosti. Ali ovi dinosaurusi su takođe lažne, turističke atrakcije, tako da odražavaju kako se sve, čak i praistorijsko, komercijalizuje. To je slika otvorenog kraja i mislim da biste mogli da napišete ceo esej o njenim značenjima.

Snimali ste „ajfonom”, takva retkost a verovatno i izazov? 
Paralelno sam snimao još jedan film i to je bilo isplativo. Što se tiče „ajfona”, radilo se o prihvatanju jednostavnosti. Tehnologija je sada pristupačna, pa sam želeo da dokažem da možete da napravite film sa minimalnim resursima. To je kao povratak osnovama filma, braći Limijer. Snimili smo ga za desetak dana, bez svetla ili opreme za snimanje, oslanjajući se na dijalog i prirodne ambijente. Bilo je oslobađajuće. Takođe, to se povezuje sa Roselinijevom idejom rada sa „siromaštvom sredstava”. Mnogi filmovi o siromaštvu ili društvenom nasilju snimaju se sa višemilionskim budžetima i to se zove nesklad.

Kako ste izabrali Ester Tompu za ulogu Orsolje? 
„Kontinental 25” uporedo je sniman sa veoma slobodnom adaptacijom mita o Drakuli i imam istu ekipu i mnoge od istih glumaca. Ester Tompa je imala manju ulogu u „Drakuli”. Tokom probe, shvatio sam da je savršena za ovu drugu ulogu. Ona je neverovatno talentovana i potiče iz mađarske manjine u Rumuniji, što je dodalo još jedan sloj priči, dotičući se transilvanijske istorije i savremenog nacionalizma.

Kako se taj nacionalizam ogleda? 
Ova moja priča o imovini i problemima zbog privatne svojine ima veze sa Transilvanijom i njenom problematičnom istorijom vlasništva i mađarskog i austrougarskog i rumunskog. Od 1918. godine bilo je mnogo sukoba između Rumuna i Mađara i postoji taj strah da Mađarska želi da vrati Transilvaniju u svoje okrilje, ali je to ulaskom u EU malo splaslo. Sa nepredvidivim Orbanom rumunski strahovi su se povampirili i ljudi su počeli da govore: „Sada je novi poredak, Tramp će sa Putinom okončati rat u Ukrajini, Ukrajina nestaje i ona mora da se podeli i Rumunija treba da uzme deo Ukrajine”. I odjednom ovakve rasprave o uzimanju, otimanju poseda drugim zemljama su u meni stvorile osećaj neke vrste užasa i nadam se da ovaj film samo pokazuje ove različite poglede koje ljudi imaju i izražavaju ih na veoma agresivan način. Ne kažem da su svi Rumuni takvi, ni da su svi Mađari takvi. Kroz lik Orsolje, koja je etnička Mađarica, naročito kroz njenu svađu sa majkom, mnoge od ovakvih stvari isplivavaju na površinu.