Kod nas je svetlost važnija od temperature

Da bi čovek mogao da umre, mora prvo da se rodi – tom rečenicom počinje roman „Život životinja” islandske književnice Ejdur Ave Olafsdotir, rođene 1958. u Rejkjaviku. Romansijerka koja je već više od četvrt veka prisutna i zapažena ne samo na islandskoj nego i na evropskoj književnoj sceni, to srednje ime, „Ava”, uzela je odajući počast slepoj francuskoj svetici iz srednjeg veka, benediktinki Avi, zaštitnici slepih.

Protagonistkinja romana „Život životinja” bavi se zanimanjem čiji je naziv u jednoj opsežnoj anketi obavljenoj 2013. proglašen za najlepšu reč u drevnom i čudesnom islandskom jeziku: Ljósmódir, što znači – babica. Ta složenica u sebi objedinjuje dve reči: Módir (majka) i Ljós (svetlo).

Ovu uzbudljivu, dirljivu, a pre svega izvanredno napisanu pripovest danas čitamo na srpskom zahvaljujući prevoditeljki Tatjani Latinović i izdavačkoj kući „Heliks”.

Mi koji smo imali prilike da gledamo ljude, svoje bližnje, kako umiru pitali smo se, ili nismo, da li je smrt zaista neizbežna. Šta vi, kroz prizmu svoje junakinje, babice Dije, mislite – da li je i rođenje neizbežno?

U knjizi se igram sa idejom da se čovek, ili ljudska životinja kako je ja zovem, nikada ne oporavi od rođenja. Tom tezom pokušavam da opišem period pošto se čovek rodi, a potom i sam život i kako se čovek tokom života odnosi prema drugim ljudima, drugim životinjama, prema Zemlji. I o tome šta svetlost znači u mračnom svetu. Roditi se znači i da ćemo jednog dana umreti. Čula sam priču o novopečenoj majci koja je plakala i bila je neutešna jer će njena beba, novorođenče, jednog dana umreti. Nije je tešilo kad joj je rečeno da će do tada beba verovatno biti starica, bila je nesrećna jer je to značilo da majka više neće biti tu da je drži za ruku! Ali bez obzira na sve, rođenje je velika avantura. Slučajnost igra veliku ulogu u tome. U mojim knjigama tema nikada nije umiranje, već, naprotiv, preživljavanje. Kako preživljavamo. Čak i posle gubitaka i ratova. Koncept nade me veoma zanima.

Po obrazovanju ste istoričar umetnosti. Kada biste, upravo kao istoričar umetnosti, a opet i sama umetnica pisane reči, odgovorili na pitanje koje su to glavne teme umetnosti kao celine, svetske umetnosti, ljudske umetničke baštine – koje biste teme izdvojili kao glavne?

Odlično pitanje! Kad pisci kažu da je neko pitanje dobro pitanje, to znači da kupuju sebi vreme da bi razmislili o odgovoru! Tačno je da sam školovana istoričarka umetnosti – ponekad kažem bivša istoričarka umetnosti, jer se danas bavim samo pisanjem. Ali zbog mog obrazovanja mogu da kažem da znam da čitam slike, odnosno njihov jezik. Ne mislim samo na poznata umetnička dela već na sve vrste vizuelnog materijala, novinske fotografije, reklame, slike koje ljudi dele na društvenim mrežama i kako, recimo, vlasti koriste vizuelne medije da bi učvrstili svoju moć. Slike zapravo imaju mnogo brži i veći uticaj na naše emocije nego pisani tekst. Ali da odgovorim na vaše pitanje. Mislim da se nijedna umetnost ne stvara u vakuumu i da sadašnjost u bilo koje doba uvek utiče na umetnost. To znači da su mnogi umetnici danas preokupirani ekološkim pitanjima, pitanjima očuvanja životne sredine. Ali bilo da je u pitanju umetničko delo, bilo književnost, ja umetničko delo ne doživljavam kao „objekat” već kao iskustvo. Možete ga nazvati iskustvom lepote i može se uporediti sa putovanjem gde osoba stiče novo razumevanje sebe i sveta. Ono otvara nova vrata i vi ćete otkriti nešto novo, što vas menja. Zar nije svrha svih putovanja upravo to, da se vratite kao promenjena osoba?

Koji svoj roman smatrate najboljim? Mislite li da je „Život životinja” nešto najbolje što ste dosad napisali, ili je možda vaš favorit „Mis Islanda” ili neka od prethodnih knjiga?

Uvek pokušavam da postanem bolji pisac i sa svakom knjigom rizikujem i uradim nešto novo. To može značiti da pisac uvek misli da mu je najnovija knjiga najbolja! Ali pisac takođe može da voli knjigu iz potpuno drugačijih razloga od čitaoca, a ponekad je to knjiga koju niko nije primetio. Moje najprevođenije knjige su „Rosa Candida” koja je objavljena pre mnogo godina i „Hotel Tišina”. Obe ove knjige su dobile i islandske i strane književne nagrade i prevedene su na više od 30 jezika. „Mis Islanda” je takođe bila važna knjiga u mojoj karijeri, postigla je uspeh u Francuskoj. Za mene, i lično i kao pisca, „Život životinja” jeste važna i dragocena knjiga.

Objavili ste i knjigu pesama i jedan pozorišni tekst. Doživljavate li sebe u književnosti pre svega kao pesnikinju ili se bolje snalazite na prozaističkom terenu?

Sebe vidim pre svega kao romanopisca. Zatim kao dramskog pisca. Pesnikinja se, međutim, pojavljuje u tekstu romana, recimo, ponekad pišem u slikama, ponekad mi je tekst sažet i često mnogo skraćujem i ostavljam praznine za čitaoca. Kao u poeziji.

Koji su pisci najviše uticali na vas, što islandski, što strani?

Na mene su veliki uticaj izvršili nepoznati pisci islandskih saga koje su bile deo islandske srednjovekovne književnosti, kako našom karakternom odlikom da nikad ne govorimo o emocijama – već ih opisujemo na drugačiji i ponekad dugovlačan način – tako i smislom za humor koji je čudna mešavina onoga što Britanci nazivaju potcenjivanjem i preterivanjem. Dok sam studirala u Francuskoj, susrela sam se s knjigama pisaca koji nisu bili prevedeni na islandski i koji su mi otvorili novi svet. Na primer, Margerit Diras i fotograf i pesnik Erve Giber, koji je mlad umro od side. Takođe sam se upoznala sa delima pisaca i pesnika iz severne Afrike koji su pisali na francuskom. To me je navelo da počnem da čitam drugačije i da tražim knjige pisaca sa margina.

Kako biste nekome ko živi u Srbiji, dakle na jugoistoku Evrope, gde su leti i suptropske i tropske temperature, gde postoje četiri godišnja doba, i gde se dan i noć smenjuju mnogo brže nego na severu – opisali Island? Kako je to živeti na Islandu?

Opisala bih Island kao zemlju s najvećim nebom na svetu. Island je ostrvo, što znači da nemamo komšije na koje bismo se ljutili i nemamo granice, oko nas je samo okean. Island je treće najvetrovitije mesto na zemlji, a zbog klimatskih promena vetrovi su sve jači, a glečeri, najveći rezervoar slatke vode na zemlji, tope se, i mi gledamo kako se to dešava, ali gledamo kao da gledamo televiziju. Od malih nogu učimo da čoveku treba priroda, a prirodi nije potreban čovek. Da je ona veća od nas i da je njena reč uvek poslednja. Kada Islanđani idu u prirodu, ne šetaju po šumama – na Islandu ima malo drveća – već se penju na brda i planine da bi videli što više oko sebe. Na ostrvu postoji 200 aktivnih vulkana, ali ovde nije ni jako hladno zimi, niti jako vruće leti. Kod nas je svetlost važnija od temperature. Omiljeno vreme Islanđana je „bezvetrica”, a na islandskom postoji stotinak pesničkih izraza za taj meteorološki fenomen. Mislim da je naš identitet povezan sa tim koliko nas je malo i što govorimo jezikom koji niko ne razume. I što smo nacija bez vojske. Na Islandu nema nezaposlenosti, a prosečna plata je znatno veća nego u Srbiji. S druge strane, život na ostrvu je skup i zapravo su samo tri stvari jeftine: struja, grejanje i hladna voda za piće. Imala sam priliku da posetim Srbiju jednom, imam prijatelje koji su se nedavno vratili odatle, i svi se slažu da je vaša zemlja neverovatno lepa.