Voleo bih da živim u svetu u kojem umetnost menja društvo

Pripovetke iz nove zbirke Veselina Markovića „Crna jedra”, u izdanju „Arhipelaga”, smeštene su u dalju i bližu prošlost, kada su ljudi masovno umirali od bolesti za koje nije bilo lekova, u ratovima, u nemaštini, ili od puke nepravde koju im je naneo neko moćniji od njih. Roditelji u prvoj priči krišom sahranjuju nekršetno dete u crkvenoj porti, budući da su vekovima nekrštena deca bila izgubljena za raj, u drugoj se mlada medicinska sestra prijavljuje da učestvuje u eksperimentu merenja duše, koja navodno iznosi 21 gram, kako bi naudila čoveku koji je uništio njenu porodicu, u sledećoj lekar na brod poziva napuštenu decu i svesno ih zaražava velikim boginjama kako bi pronašao vakcinu. Junak jedne od priča traži da kupi makar i lažnu relikviju kako bi ljudi imali čemu da se klanjaju.

Veselin Marković, prozni pisac i pripovedač, esejista, prevodilac i kritičar, bio je učesnik nedavno okončanog 14. Beogradskog festivala evropske književnosti. Za roman „Izranjanje” dobio je Vitalovu nagradu, a za roman u nacrtu „Mi različiti” stipendiju „Borislav Pekić”, a zatim Nagradu grada Beograda, kao i priznanja „Bora Stanković” i „Matijević”. Dela su mu objavljena u Norveškoj, Velikoj Britaniji, SAD, Italiji, Sloveniji, Poljskoj, Bugarskoj.

Ova zbirka ima podnaslov „Zaboravljene priče”. Da li ste podsećanjem na živote i smrti ljudi u prošlim vekovima, negde u Evropi, težili i tome da pokažete da je naše doba lakše za život, bez praznoverja, bez teških bolesti, svetskih ratova, sa vakcinama, lekovima i svim onim što nam ipak olakšava život?

Dobro ste primetili to značenje između redova. Priče su zaboravljene zato što ljudi ne proučavaju istoriju. Ne mislim da je današnji svet divan, daleko od toga, ali je znatno bolji od nekadašnjeg. U prošlosti su velike boginje i druge zarazne bolesti ubile čak stotine miliona ljudi. Da, broj je tačan. Do pre samo dve stotine godina, prosečan životni vek je iznosio svega tridesetak godina, prvenstveno zbog visoke smrtnosti dece. Recimo, Johan Sebastijan Bah imao je čak dvadesetoro dece, ali odraslo je samo njih desetoro. Zamislite patnje svih tih roditelja. Šta bi oni dali za vakcine i antibiotike? I zamislite s kakvim bi zgražavanjem gledali one roditelje koji danas svojoj deci uskraćuju vakcine, čime ugrožavaju i njih i tuđu decu. Istorijski okvir ovih sedam priča je tačan u glavnim crtama, a izmaštao sam sve likove, njihove sudbine, razgovore, mesta... Smestio sam imaginarne likove u relativno realno okruženje. Želeo sam da ispričam priče o sudbinama ljudi iz bliske prošlosti, ali takođe da posredno progovorim o savremenom društvu, koje je zaboravilo takve priče, pa ponavlja greške ili ne ceni svoja dostignuća. Nekoliko čitalaca je reklo da mi je ovo najmračnija knjiga. Razumem ih, ali se ne slažem. Život jeste surov i tragičan, ali niko od glavnih junaka ne odustaje, niko se ne prepušta očajanju, svi se bore koliko god mogu, u okvirima znanja tog vremena, pokušavaju da spasu sebe i svoje bližnje, ili da bar očuvaju uspomenu na njih. Za mene su „Crna jedra” prvenstveno knjiga o istrajnosti i potrazi za utočištem.

Smrt je jedina izvesnost u ovim pripovestima, ali i vera u večnost duše, potreba da se veruje makar i u lažne relikvije. Da li je i to deo današnjeg zaborava, potiskuje se sve što je vezano za teške teme, pa time i duša?

Slažem se sa tim da ljudi svesno potiskuju teške teme, ali mislim da je glavni problem površnost našeg vremena. Svakodnevno do nas dopiru stotine informacija i zato mnogi gube sposobnost da razlikuju važno od nevažnog. Ako ljude zasipate beznačajnim sadržajima, da li će više njih da razmišlja o duši ili o zabavnom videu na „Tik Toku”? Bojim se da će čovečanstvo postati još površnije iz dva razloga. Roditelji stavljaju decu pred ekrane i tako stvaraju ranu naviku. Takođe, zbog čega čovek da razmišlja i donosi zaključke ako može da se osloni na kratak sažetak koji mu generiše veštačka inteligencija? Istina, milioni ljudi rade po ceo dan ne bi li uspeli da održe glavu iznad površine. Ne možete im mnogo zamerati što ne odvajaju vreme i energiju za duhovni život. Nadam se da će ipak odvajati, jer je to važno i za njih i za zajednicu. Obrazovanje i moć kritičkog razmišljanja ojačavaju imunološki sistem protiv lažnih vesti, demagoga i lažova.

Da li su ljudi prošlosti, kakvi su i vaši junaci, imali izoštrenija čula zbog teškog života i potrebe da traže lekove za kugu i velike boginje?

Ljudima su nekada bila neophodna izoštrena čula da bi opstali. Ako je kuga odnela pola vašeg sela, morate nešto da preduzmete. Danas je mnogima otupela percepcija zbog razvoja tehnologije. Internet jeste sjajan izum, prvorazredna intelektualna alatka, o raznim oblastima ne bih znao ništa bez njega, ali istovremeno uništava pažnju i koncentraciju, kao i želju za ličnom inicijativom. Takođe, tehnologija je donela iluziju lakog znanja. Sad su odjednom svi stručnjaci za vakcine, zato što su videli nešto na društvenim mrežama, pa hoće sami da reše je li njihovom detetu potrebna vakcina protiv malih boginja. I deca ponovo umiru. Pritom, ne primećuju da se ne ponašaju tako u drugim oblastima života. Recimo, od leta avionom život zavisi više nego od bilo koje vakcine, a ipak samo odšetaju do svog sedišta. Da bi bili dosledni, morali bi prvo da odu do pilota, pitaju ih koje škole su završili, koliko sati letenja imaju, jesu li zdravi, zatim da pitaju ostale putnike imaju li iskustva s tom posadom, zatim da podignu poklopac motora, provere da li je sve u redu, pa da tek onda, na osnovu tih informacija, donesu odluku hoće li poveriti svoje telo tim ljudima. Možda će neko reći da karikiram, ali ovo je upravo postupak koji oni primenjuju na vakcine.

Ono što se vekovima ne menja jeste klasni karakter društava, uprkos povremenim i neuspelim pokušajima njegovog ukidanja u komunizmu. Vojnici u rovovima u Velikom ratu, u jednoj od vaših priča, sa obe strane, svesni su toga da ih „oni odozgo” teraju da ginu, pa njima za inat zajedno slave Božić. Da li je kritička svest prosečnog čoveka evoluirala uz medije i savremenu tehnologiju, da li su književnost i umetnost jedino polje subverzivnosti?

Mnogo toga se promenilo u društvu, ali klasne razlike nisu, nažalost. Čak je gore, jer raste jaz između bogatih i siromašnih. I danas političari i generali iz bezbedne udaljenosti šalju vojnike da se ubijaju sa ljudima koje nikada ranije nisu ni sreli, a kamoli da su im oni nešto skrivili. U jednoj priči moje zbirke vojnici zaraćenih strana tajno sarađuju ne bi li svi ostali živi. Oni kao neprijatelja vide svoju komandu, a ne vojnike iz naspramnog rova. I komunizam je bio klasno društvo. Menjaju se samo teorijski izgovori da oni na vrhu steknu novac i moć: kapitalizam, Bog, komunizam, nacionalizam, američki način života... Umereno se uzdam u socijaldemokratiju. Umetnost je u svim epohama imala i subverzivnu ulogu. Ona dovodi u pitanje opšteprihvaćene društvene, etičke, političke, kulturološke ili religiozne norme i tako ljude izvlači iz takozvane zone komfora, navodi ih da misle kritički, da svet sagledaju iz drugog ugla i upitaju se: „Da li je tačno ono u šta sam verovao?” Društveni domet te subverzivnosti je druga tema. Voleo bih da živim u svetu u kojem umetnost menja društvo, ali istorija književnosti nas uči da su takvi slučajevi veoma retki. Aktivizam je bolji izbor kada je reč o subverzivnosti.