Ovčije bunde će na seosku deponiju

Dolovo – Nekada je bilo kilo vune, kilo soli, runa za prase, il’ tepih i nekoliko pari farmerki, a danas u džambo vreće pa na đubre, priča Nikola, drugi po starešinstvu od četiri generacije Trbenčina, uglednih ovčara iz Dolova, koji žilavo decenijama ne odustaju od držanja ovaca. Ove „zaguljene” lale se drže reda i običaja, pa i crkvenog kalendara, koji nalažu da se o Duhovima šišaju stada, jer je to krajnje vreme za cigaju da se oslobodi bunde pred letnje vrućine i najezdu komaraca.

A aktuelne klimatske promene diktirale su ove godine da se „kolege” od struke, drugari iz sela, ali i pripomoć „sa strane”, iskupe i koji dan ranije, pa traje moba striže ovaca, onako tradicionalno – ručno. Devetorica njih, dugog staža i podmladak, koji, vele, još uvek ima štošta da nauči. Računica je: od oko150 grla, oko tri i po kilograma vune po grlu, u zbiru blizu tona za bacanje a posao od jutra do sumraka. Mladi se, ponavljaju ovde kao vergl, slabo hvataju čobanskog štapa i alata, a naš domaćin se hvali da on pomoć ima – tu je sin Bojan.

„Striganje je težak fizički posao. Ne bi ga ni radili da ne moramo. Treba savladati ovcu, brzo da strižeš, da je ne mučiš i to mora da se zna. Ima ljudi koji šišaju ovce za pare, a nekada smo se malo i takmičili, kad smo raspoloženi stignemo i da im i ’frizure’ napravimo. Ali glavno je da se posao obavi. Preznojavamo se satima, vrućine sve ranije dolaze, pa i ovcama smetaju kao i nama. Runo mora da se skine, no tu muka za nas ne prestaje. Ja ni danas nemam srca da vunu odmah bacim, pa je čuvamo tu u dvorištu po budžacima dok se ne usmrdi. A i bacanje košta, jer, kažu u lokalnom komunalcu, mora se pravilno odložiti, treba posebno vozilo, pa to mora da se plati i na kraju je sami odnesemo na deponiju”, priča za „Politiku” Nikola Trbenčin, a sve prisećajući se dana kada je bilo drugačije.

Za runo vune se, kaže, nekada moglo dobiti prase od 25 kilograma, u zrenjaninskoj fabrici poveći tepih, ili nekoliko pari famerki. Žene su je prele i štrikale vunene čarape, fusikle, a dolazili su u Dolovo i otkupljivači iz Pirota i Niša... Danas takvih „gostiju” odavno nema, a vuna se, sa žaljenjem konstatuju, uvozi. Tako, ovcu, našu banatsku cigaju najviše i viteberg, drže iz čiste ljubav, ali vajde nema.

Žal je i za vremenima kada je striganje ovaca bio događaj za selo, razlog da se narod skupi, a sada to svako radi za sebe, kako se ko snađe. Ipak, na salašu Trbenčina, striža ovaca ne može da prođe bez svetkovine, te je u blizini kotlić ovčijeg gulaša, sač i jagnje na ražnju da se radnici založe.

„Odustali smo od uzaludnog posla prodaje vune, pa se održavamo prodajom jaganjaca. Sezona prema kalendaru počinje u prvom tromesečju, kada prodamo osamdesetak jaganjaca, a oko 40 grla ostavimo za osvežavanje stada. Dobro ide i sir, slatko i kiselo mleko koje nudimo svakog dana. Imamo stalne mušterije iz sela i iz susednog Deliblata. Drži nas samo ljubav za našu autohtonu banatsku cigajaju, a lepote i računa ima samo u pesmama i pričama ’kako je nekad bilo’. Koliko god se priča o podsticajima, treba još, jer ovca je kod nas zabataljena, već dugo vremena i to ne može da se promeni preko noći. Na kraju, to potvrđuje i ovo stanje s vunom, koju niko ne ceni, niti traži – čak ni na poklon”, zaključuje Dolovac Nikola Trbenčin.