Posle roditelja, trener je najveći autoritet

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je košarkašica i psiholog Tina Krajišnik, koja je 2022. godine proglašena najboljom košarkašicom Srbije. Bila je i tri godine kapiten naše reprezentacije, a uprkos brojnim povredama i operacijama godinama nije odustajala od profesionalnog bavljenja sportom. Prošle godine je donela odluku da se povuče iz reprezentacije i započne jedno novo poglavlje u životu, odnosno da će se više posvetiti svojoj drugoj profesiji ‒ psihologiji.

‒ U karijeri je dosta pomoglo to što sam završila psihologiju. I ja sam se, kao i mnogi sportisti, susretala sa različitim iskustvima, i pozitivnim i negativnim, jer je mnogo emocija nekako u nama sabijeno dok se bavimo sportom i živimo jedan poseban život. Suočavamo se sa dosta izazova, moram biti iskrena, i nekim težim trenucima kad su u pitanju povrede i uopšte promene sredine, susrećemo se blisko u saradnji sa trenerima, sa igračima, pa i tu treba da se uklopiš, treba negde da se pronađeš. A kroz studije sam stekla neke veštine, možda da bih i sebe malo više upoznala, radila na sebi i definitivno mi je to olakšalo put. Psihologija mi je posebno pomogla u nekim teškim trenucima u karijeri, kad je dosta emocija bilo prisutno, nekih možda beznadežnih situacija, borbe i sa bolom, ali sam shvatila na kraju da sam dobila jedan lep spoj – pojasnila je Krajišnikova.

Da li će sportista završiti neki fakultet, ona smatra da to dosta zavisi i od porodice, od vaspitanja, od nekih prioriteta.

‒ Ja sam u takvoj porodici odrasla gde je bilo bitno, ipak, da se u školu ide redovno, da se završavaju i te obaveze. U jednom momentu je sport preuzeo većinski deo mog vremena i sve slobodno vreme. Samo sam se tome posvetila da bih došla do tog nekog nivoa bavljenja košarkom o kojem sam sanjala. Ali definitivno sam gledala da ne zapostavim tu drugu stranu i da prosto sebe kao ličnost negde izgradim. Dobro je da sam rano otkrila šta je to drugo, osim sporta, što me zanima i negde sam gledala da paralelno, koliko je moguće, gradim taj deo svoje ličnosti. Sada se trudim da napravim taj lep spoj i da to bude jedan novi moj poziv. Sada organizujem i panele o sportskoj psihologiji, što je veoma važno, zato što se ne govori o tome toliko koliko smatram da bi bilo poželjno. Prosto je ta transparentnost ključ i negde početak rešavanja mnogih problema koji su danas prisutni u sportu. To je i bio moj početni cilj panel-diskusije koja je nedavno održana. Naziv je bio „Prepreke na putu šampiona”. Misleći na šampione, ne mislim samo na nas koji smo imali sreće u karijeri gde nam se taj trud pretvorio na kraju u osvojeni trofej i medalju. Mislim generalno na sve sportiste, na sve mlade ljude koji se bave sportom, jer imaju izazove ispred sebe i oni su svakodnevni šampioni, svakodnevno savladavaju te izazove. Tako da nam je bila ideja da se zainteresuju mladi, kao i treneri i sportska zajednica, za rešavanje problema na nekom možda višem nivou, da se shvati važnost saradnje sa psiholozima, psihoterapeutima. Moja ideja je bila da sportisti izađu sa nekom svojom ličnom perspektivom, pričom.

Želja mi je da se među trenerima javi neka inicijativa, ukoliko nisu sami sposobni da u potpunosti rade sa igračem ili sa timom, da možda pitaju za pomoć nekog stručnog psihologa, psihoterapeuta i da negde dobijemo neku celinu, kako ni oni problemi sa kojima se moja generacija susretala kroz karijeru budu jedna usputna, mala prepreka koja može lako da se savlada – naglasila je naša sagovornica.

Ona je govorila i o tome koliko je život jednog profesionalnog sportiste zapravo težak, ali je ujedno i lep.

‒ Postoje dve perspektive, ona sjajna perspektiva gde mi na kraju svi vidimo kako je to divno, kako na kraju svaki uložen trud rezultira trofejem, medaljom, priznanjem, ali i ona gde postoje mnoga odricanja.

Mislim da nije dobro samo se porediti sa drugima, već se malo treba porediti i sa samim sobom. Svaki sportista koji se bavi sportom na vrhunskom nivou ulaže maksimalne napore, maksimalno se posvećuje... Često to možda i uzima deo privatnog života i zahteva mnoga odricanja. Jeste teško, ali jeste i lepo. Nije sve to toliko teško da treba da se deca zaplaše, na primer, da se bave sportom. Naprotiv, kroz sport sazrevamo mnogo, nadograđujemo se, učimo, imamo priliku da putujemo, da upoznamo divne ljude. Tako da on daje mnogo, ali isto tako može mnogo i da uzme u smislu tog odricanja, posvećenosti. Naravno da i u fizičkom smislu sport može često da nas optereti, da nam telo doživi i povrede i preopterećenost, pa je i tu potrebna određena mera opreznosti – dodaje Krajišnikova.

U karijeri su je pratile brojne povrede. Godine 2010. pokidala je prednje ukrštene ligamente levog kolena i vratila se posle izvesnog vremena na teren, a onda je došlo do obnove povrede…

‒ Povrede su sastavni deo mnogih karijera i danas je sport toliko zahtevan da je povreda prednjih ukrštenih ligamenata u odnosu na tu 2010. godinu čini mi se dosta češća. I prevencija i oporavak su sada na višem nivou i mnogo se više vodi računa o tome. Ali mi je nekako žao kad vidim sportiste da i danas moraju da se bore sa tim i da prolaze kroz to. To nosi sa sobom jedno posebno mentalno stanje jer kada se desi povreda, mi znamo koliko to vremena i odsustva sa terena zahteva i težak je prvi moment suočavanja sa problemom. Treba da prihvatimo da jednostavno gubimo taj kontinuitet, da nas neće biti na terenu, nećemo moći da napredujemo, već smo sada u periodu kad moramo malo da usporimo tu karijeru, iako smo se već zahuktali. Meni se to desilo dok sam bila mlada i na početku karijere i tada je to delovalo iz moje perspektive kao nešto nesavladivo, kao velika prepreka, naročito jer mi se dogodilo godinu za godinom – pojasnila ja Tina Krajišnik.

U tim teškim trenucima mnogo joj je, kaže, pomoglo to što ima jednu važnu crtu svoje ličnosti – da nikada ne odustaje.

‒ Ja stvarno ne odustajem nikada, to često može da ode i u tu neku drugu krajnost kada sebe možda previše opteretim. Analizirala sam i zašto je došlo do obnavljanja povrede, i shvatila sam da je to možda bilo i zbog moje prevelike želje da se vratim na teren nakon manje od godinu dana i da odmah igram u reprezentaciji. Ja sam tada možda odreagovala malo burnije i pomislila sam da više možda taj sport i nije za mene i da ću se posvetiti studijama, da ću da radim nešto drugo, da ću da se oporavim da bih mogla normalno da živim… Ali nisam tada u tom momentu znala da me zapravo čeka jedan potpuno drugi period, jedna divna karijera gde ću i najviše uživati dok igram košarku i osvojiti najveće trofeje. Glava mora biti potpuno spremna da ponovo izdrži sve napore i izazove. I važno je da negde budemo rasterećeni, jer je taj strah od ponovne povrede uvek prisutan. I to je ono sa čime se u suštini najviše suočavaju sportisti pre samog tog povratka na teren. Pitala sam se da li ću opet moći da pružim iste partije, da li ću biti opet kao što sam nekad bila? Sada je u košarci snaga mnogo bitna, ima mnogo utakmica, jednostavno ‒ tako se sport razvija iz nekih drugih razloga, jer treba da bude gledan. Ogromne su brojke ljudi koji prate sport, ulaže se ogroman novac u marketing. Samim tim postoji i potreba za više utakmica, za jačim takmičenjima, da bude sve što više atraktivno, da privlači što veći broj gledalaca, ali samim tim se negde teret na igračima povećava. To je prisutno čini mi se poslednjih pet, šest godina. Dešavaju se i neke povrede koje su verovatno posledice nekih mikrotrauma i preopterećenja zadnjih par godina, gde telo zaista ne može da prevaziđe samo sebe. Sport je ranije mnogo drugačije izgledao. Sada su fizičke predispozicije mnogo izraženije, mnogo bitnije i nekako mi sve više deluje da su igrači dostigli taj neki prag, da su zapravo fizičke predispozicije kod svih sad na maksimumu. Jer su sada svi uključili i dodatne treninge i praćenja nekih parametara i neke metode oporavka da bi se ispratio taj tempo… Ali mislim da to, s druge strane, utiče mnogo na psihu, na mentalnu snagu i mentalno stanje sportista koji su toliko opterećeni – rekla je gošća našeg podkasta.

Kod našeg reprezentativca Nikole Jokića, Tini Krajišnik se dopada njegov način razmišljanja o košarci, jer njegov pristup možda deluje drugima, naročito u Americi, kao da je to njegov posao i da on to odrađuje, ali je zapravo on tu jedan dečak koji se igra košarke, igra se sa svima…

‒ On nije toliko preopterećen nekim stvarima kojima smo mi, moje saigračice, na primer opterećene, o čemu mi razmišljamo pre ili tokom utakmice. Ta neka jednostavnost je još jedan njegov adut, a ne samo njegov talenat i posvećenost košarci. I Bogdan Bogdanović je definitivno igrač i osoba koja ima taj neki lep pristup i odnos prema reprezentaciji i stvarno je dečko koji je lider i koji daje uvek svoj maksimum. I to negde svi ljudi prepoznaju i to je nemoguće zanemariti. On se u reprezentaciji po tome naročito izvaja. Mislim da nam sledi jedan lep period što se tiče muške košarkaške reprezentacije, sad su svi nekako na najvišim mogućim vrhuncima svojih karijera i po iskustvu i po kvalitetu i samo da ih zdravlje služi, mislim da ćemo stvarno uživati u predstojećem evropskom prvenstvu – navodi Krajišnikova.

Gošća našeg podkasta ističe da joj je to što je rođena u sportskoj porodici dosta pomoglo da se bavi profesionalnim sportom, jer su imali razumevanje i pružali su joj podršku koja joj je baš značila. U reprezentaciji joj je značila podrška trenera Marine Maljković, koja je od nje uvek tražila da igra čvrsto i borbeno.

‒ Veoma je važno kakav je trener kao deo naših karijera i osoba koja ima najviše uticaja, autoritet koji posle roditelja ima najveću snagu. Marina je definitivno trener koji je mnogo uticao na moju karijeru, na moj pogled na košarku, na to neko oslobađanje od straha, jer sam se ja povredila dugi put u reprezentaciji, pa je malo to sve negde uticalo i na stil moje igre. Razgovori sa njom su pomogli da se opustim, da stvarno igram borbeno i jako i da ne razmišljam da će mi se nešto loše desiti. Uspela sam da sa njom ostvarim jedan pre svega odnos pun poverenja, pun poštovanja i da uslišim svaki njen zahtev, savet, da svoju igru podignem na jedan viši nivo i da se kroz reprezentaciju još dodatno afirmišem. To mi je značilo posle i u svojoj klupskoj karijeri – naglasila je Krajišnikova.

Ona je otkrila da navija za Crvenu zvezdu, ali da prati i Partizanove utakmice i da veoma poštuje rad Željka Obradovića… Ona je naglasila i koji je njen recept za srećan život i koliko joj znači podrška supruga. U podkastu je govorila i o tome u kom klubu je najviše uživala igrajući, kako gleda na bavljenje košarkom u SAD, ali i šta prognozira za naše reprezentacije na predstojećim evropskim prvenstvima.

Imam viška energije

Uprkos tome što je rekla „zbogom” profesionalnoj košarci, Tina Krajišnik i dalje nalazi vremena da se pomalo bavi sportom.

‒ Iskreno rečeno fali mi trening. Nekad zbog obaveza ne mogu da stignem da treniram, ali onda osetim da mi fali. Fali mi taj napor u smislu da podignem malo puls. Imam viška energije. Malo odem u teretanu, ili se bavim nekim hobijem sa prijateljima. Volim da igram tenis ili padel. Tako se ovih dana rekreiram – dodaje Krajišnikova.

Izlazak na balkon ‒ vrhunac karijere

Naši sportisti žive za trenutak da se posle osvajanja važnih trofeja popnu na balkon Skupštine grada, gde im građani i navijači organizuju doček.

‒ Sam čin izlaska na balkon se u našoj zemlji vezuje za šampione, vezuje se za velike istorijske uspehe uz koje smo svi mi odrastali, na kraju krajeva, i tu su bili i neki naši idoli u sportu na koje smo se ugledali. To je kao neki vrhunac zadovoljstva i ponosa za naše bliske prijatelje, porodicu. Ko ima priliku da to doživi u karijeri, definitivno mu taj moment ostaje za ceo život i negde ga se rado seća. I ja često pogledam snimak sa dočeka gde su bile i košarkašice i doživim ponovo tu emociju. Sad sam možda i više svesna koliko je taj trenutak veličanstven u mojoj karijeri nego u tom momentu dok sam ga doživela – smatra Krajišnikova.

Oporavak i san su jako bitni

Obaveze profesionalnih košarkašica se menjaju u skladu sa promenom kluba, zahtevom kluba ili trenera…

‒ Ukoliko smo imali dva treninga dnevno, onda se ustaje jako rano da bismo imali doručak na vreme i da bismo mogli da treniramo recimo od devet do 11 sati. Često se tu ubacuju i neke terapije ukoliko su potrebne, možda neki dodatni rad pre ili nakon tog prvog treninga i onda je neophodan taj odmor između prvog i drugog treninga. On sledi negde oko 17-18 sati sati i nakon toga, ukoliko imaš snage, možeš da odeš sa prijateljima na večeru, čisto da se i taj socijalni život ne zapostavi, ili da odvojiš vreme za porodicu. Moramo na vreme da odemo na spavanje, jer su oporavak i san jako bitni. Neko me skoro pitao da li sam ikad računala koliko sam provela vremena u avionu. Nisam računala, naravno, ali poslednje tri godine je dosta bilo putovanja, jer sam igrala dve godine u Rusiji i jednu godinu u Turskoj. To su velike zemlje, putovanja traju po nekoliko sati, a čekanja na aerodromima još više izmore nego sam put – navodi naša sagovornica.