Kako Serebrenikov vidi „Borisa Godunova”

Na sceni Amsterdamske opere prikazana je stambena zgrada iz sovjetskog doba u poprečnom preseku. U gotovo svakom stanu televizor prikazuje slike gomile na mitingu koja kliče ogromnoj ruskoj zastavi, ukrašenoj proratnim simbolom Z.

U međuvremenu, policija kuca na vrata tražeći disidente, dok drugi veliki ekran na sceni prikazuje evokativne i melanholične fotografije provincijske Rusije. Kako se svetla gase na kraju predstave, poslednja slika je kombi na usamljenom parkingu, sa kovčegom utovarenim u zadnji deo.

Ovaj kontrast između Rusije prikazane na televizijskim kanalima i stvarne Rusije, koji je dosta slikovito opisao reporter „Gardijana”, predstavlja srž nove produkcije opere Modesta Musorgskog „Boris Godunov”, koju je na scenu postavio jedan od najcenjenijih ruskih filmskih i pozorišnih reditelja Kiril Serebrenikov. Premijera, održana u Amsterdamu, izazvala je veliko interesovanje i delo će se izvoditi na sceni Holandske nacionalne opere do 29. juna, a 13. jula biće prenošena uživo onlajn (Mezzo Live), kao i od 25. jula do 25. novembra (Opera Vision).

Serebrenikov naime radnju ovog operskog dela, čija radnja se dešava drugoj polovini 16. i početkom 17. veka, čvrsto smešta – u sadašnjost. Navodi se da postoje brojne implicitne i eksplicitne reference na režim Vladimira Putina i rat u Ukrajini, te da reditelj crpi mnoga iskustva iz sopstvenog egzila.

„U Putinovoj Rusiji ljudi ostaju nemi iz samoodržanja ili se zaklinju na lojalnost režimu. Država bukvalno kupuje lojalnost, nudeći najsironšnijim seljanima novac, da idu u rat i ubijaju komšije – iznose koje nikada ranije nisu mogli ni da zamisle. Nema otpora. Oni koji su protestovali sada su zatvoreni ili prognani”, rekao je Serebrenikov u jednom intervjuu uoči premijere.

Takođe je rekao da je radio na svojoj koncepciji za postavku više od pet godina, ali da je morao radikalno da je preispita nakon invazije velikih razmera.

„Ovo je priča ne samo o carevima već i o narodu, a mnogo toga se promenilo za ruski narod u proteklih pet godina”, rekao je Serebrenikov i objasnio da je želeo da pokaže da je narod, na kraju krajeva, sastavljen od pojedinaca i da istraži kakvu su odgovornost oni imali za svoju situaciju.

„U ’Borisu Godunovu’, narod je obično prikazan kao masa, svi stoje u redu... Želeo sam da vidim te ljude pojedinačno, da vidim svaku osobu u gomili, bilo da je stara ili mlada, zdrava ili bolesna. Ova gomila je sastavljena od pojedinačnih ličnosti, mada, naravno, kada se okupe ili kada je ratno vreme, mogu se brzo pretvoriti u agresivnu masu”, rekao je Serebrenikov.

Njegov narod su stanovnici njegove zgrade na sceni. Kako radnja odmiče, oni nastavljaju svoje živote: piju, imaju seks, svađaju se, slave. Muškarci se prijavljuju u vojsku, žene oplakuju gubitak svojih rođaka koji su otišli da se bore. Sve vreme televizija treperi u pozadini, šireći svoju propagandu.

Mediji prenose da ova opera, inače zasnovana na istoimenoj drami Aleksandra Puškina, istražuje teme koje i dalje odjekuju u današnjoj Rusiji – korupciju vlasti, saučesništvo usred široko rasprostranjene nepravde, fatalizam među masama, uzaludnost otpora tiraniji i samu prirodu života i smrti.

U ovoj produkciji prva arija cara Borisa je televizijski prenos novogodišnje noći iz Kremlja, koji se emituje u svakom stanu. Scene Musorgskog u kojima pohlepno poljsko plemstvo planira da osvoji Rusiju takođe su ponovo zamišljene, kao predstava u udarnom terminu pod nazivom „Zavera”, snimljena sa američkim zastavama i prikazana u domovima, koji se vide na sceni, kako bi se ljudi uplašili i naveli da poveruju u zapadnu zaveru protiv njih.

Jedini stan koji nema televizor je onaj koji pripada Jednostavnom Čoveku ili Svetoj Budali, prolaznom, ali važnom liku u operi, koji oplakuje stanje u Rusiji i govori istinu caru. Serebrenikov reinterpretira Jednostavnog Čoveka kao modernog disidenta, a takođe liku daje niz govornih monologa koji nisu u originalnoj operi, odabranih i montiranih iz sudskih govora disidenata iz sovjetskog doba i savremenih ruskih disidenata.

„Borise, ovo je moja zemlja, ne želim da odem”, kaže Jednostavni Čovek u jednom trenutku, što je dilema koju doživljavaju mnogi skorašnji emigranti iz Rusije. „Mnogo ljudi je otišlo, imaju svako pravo. Ali pitam se zašto ja moram da odem, a ne ti?”

Slike „prave” Rusije prikazane na sceni potiču od fotografa Dmitrija Markova. Serebrenikov, koji mu je bio prijatelj, opisao ga je kao „izvanrednog umetnika koji je snimao Rusiju kao niko drugi”. Naručio je od Markova da snimi neke scene posebno za operu, ali je fotograf preminuo prošle godine, u 41. godini, pre nego što je uspeo da napravi fotografije, a Serebrenikov mu je posvetio produkciju.

„Gardijan” podseća da je Serebrenikov napustio Rusiju ubrzo nakon potpune invazije na Ukrajinu, a da je prethodno godinama igrao neobičnu ulogu na moskovskoj umetničkoj sceni. Kao provokativni vizionar istovremeno je bio i miljenik nekih u eliti. Ove kontradikcije su kulminirale 2017. godine, kada je optužen za prevaru i stavljen u kućni pritvor. Za njegovu produkciju baleta koji prikazuje život igrača Rudolfa Nurejeva karte se bile najtraženije u toj sezoni u Boljšom teatru. Ali kada je balet počeo da se prikazuje krajem 2017. godine, sa velikim delom elite iz Kremlja u publici, reditelj je i dalje bio u kućnom pritvoru.

Od invazije na Ukrajinu, međutim, Serebrenikovljev omiljeni pozorišni prostor, Gogolj centar, zatvoren je, a mnogi reditelji i glumci su napustili Rusiju, nesposobni da rade u novoj klimi krute ideološke ortodoksije.

Serebrenikov je rekao da je svojom postavkom „Borisa Godunova” želeo da istraži posledice brutalnog rata na rusko društvo, a rat je nazvao „tragedijom za Ukrajinu i samoubistvom za modernu, otvorenu Rusiju”.

„Vidimo da spoljna agresija protiv druge zemlje takođe ima neočekivani efekat unutar zemlje, ljudi napadaju jedni druge. Radi se o fizičkom nasilju i emocionalnom nasilju, svemu, od porodičnog nasilja do kriminala i ubistava. Radi se o samouništenju, i to je ono o čemu sam želeo da napravim ovu operu: kako nepromišljeno i besmisleno postojanje u okruženju koje su stvorile vlasti može dovesti do samouništenja”, rekao je.

Uz ovu mračnu viziju Serebrenikov ne ostavlja mnogo prostora za nadu, ni u sumornom finalu opere, niti u sopstvenim razmišljanjima o budućnosti Rusije.

„Neki ljudi vole da žive sa iluzijama, da žive u nadi i da govore: ’Sve će biti u redu.’ Ja zaista ne razumem ovu ideju nade i ne volim da igram ove igre. Kako će sve biti u redu? Gde su dokazi za ovaj stav? Verujem u donošenje svesnih, promišljenih odluka, u pokušaju da shvatim i razumem stvarnost onakva kakva jeste”, rekao je reditelj. Produkcija Serebrenikova je neulepšan, nepokolebljiv, ali ipak empatičan i nepristrasan prikaz njegove domovine, prenose mediji, nazivajući ovu postavku „Borisa Godunova” Serebrenikovljevom optužnicom protiv Rusije koju toliko voli.