Diskretni šarm malih građana

Brehtova jednočinka „Malograđanska svadba”, nastala u najranijoj fazi njegovog dramskog stvaralaštva (1919), suptilno raskrinkava malograđanske obrasce ponašanja, plitkost i banalnost komunikacije, licemerje, dvostruki moral, naličja prividne sreće i harmonije. Na značenjskim tragovima građanskih drama ili tragedija Henrika Ibzena, koji je razgolićujućim prizorima skrivanih istina u brakovima, kao temelja društva, ranije prikazivao dubinsku trulež vremena, Breht postojano, strpljivo i spretno, do najrazrađenijih detalja, ispisuje krah jedne svadbe. Venčanje, jedan od najvažnijih i najsrećnijih rituala u ljudskom životu, ili bi to tako bar trebalo da bude, ukazuje se kao fijasko, koji, umesto da izazove lavinu radosti, izaziva erupciju nezadovoljstva, izlive mržnje. Breht u ovom komadu oblikuje ekspresionistički razuđenu sliku društva, koje zapravo vodi kolektivni lik, da se tako izrazimo, individualni likovi su u funkciji odražavanja značenja grupe ili zajednice; nema tu ni tradicionalnog dramskog zapleta, poput dobro skrojenih dela pomenutog Ibzena, smisao je u razorno ironičnom odrazu smrvljenosti stubova društva.

U postavljanju Brehtove drame na mariborsku scenu, rediteljka Mateja Koležnik likove efektno smešta u glomaznu, zatvorenu drvenu kutiju, sa naglašenim simboličkim značenjima, jedne sartrovske egzistencije iza zatvorenih vrata, gde su oni konkretno i simbolički osuđeni jedni na druge (scenograf Henrik Ar). Elegantno i glamurozno obučeni, shodno prilici, likovi postepeno i stidljivo ulaze u tu scenu-kutiju, dovlačeći, pomalo trapavo, sto, stolice, escajg, hranu i piće, kroz jedna uzana vrata (kostim Alan Hranitelj, koreografkinja Magdalena Rajter). Taj dugi, neverbalni, ritualni ulazak određuje vrlo specifična osećajnost, stilizovanost pokreta, pomalo snolika, fantazmagorična, neobično zavodljiva prisutnost izvođača. Njihova odmerena nezgrapnost, lupanje i bučno ispuštanje escajga poprimaju obrise slepstik komedije, jedne prigušene smešnosti, one koja je tako bliska Beketovom graničnom, neuhvatljivom, tragično komičnom duhu prividne vedrine, iza koje se preteće pomalja egzistencijalna tama. Osećajnost apsurda je duboko prisutna u ovoj igri, koja nas, pored Beketa, vrlo podseća i na Joneskov svet, malograđane iz „Ćelave pevačice”, čiji su razgovori slično svedeni na trabunjanje o hrani koju su pojeli za obroke. U tom smislu, može se reći da ova predstava dokazuje Brehtovu anticipaciju teatra apsurda, tridesetak godina pre njegove provale na evropske pozornice.

U ovom tumačenju je diskretno razvijena i komunikacija sa publikom, na početku izvođači razmeštaju gledaoce iz prvih redova, a kasnije bacaju jednu cipelu u gledalište, očekujući da ona bude vraćena i, zaista, jedna ljubazna gospođa prihvata tu cipelu i donosi im na pozornicu. Ova komunikacija ima neobično komično dejstvo, zbog, može se reći, neočekivanog razbijanja „četvrtog zida”, neočekivanog u tako zatvorenoj, geometrijski preciznoj, ceremonijalnoj postavci. Otvorenost prema gledaocima se može tumačiti i u kontekstu zabavljačke, ili pantomimske tradicije, na koju ovo izvođenje suptilno ironično referira, imajući u vidu pomenute tragove rafiniranog slepstika, a takođe se može razumeti i u pravcu Brehtovog uspostavljanja otuđenja od iluzije, buđenja gledaočeve kritičke svesti.

Glumci Vlado Novak (nevestin otac), Irena Varga (mladoženjina majka), Mateja Pucko (nevesta), Maša Žilavec (njena sestra), Nejc Ropret (mladoženja), Vladimir Vlaškalić (njegov prijatelj), Ksenija Mišič (supruga), Davor Herga (njen Muž), Matija Stipanič (mladić) vešto i razgranato grade to kolektivno scensko telo, prisutno u odsutnosti, da se tako paradoksalno izrazimo. Iz takve zajednice izranjaju individualni glasovi, apsurdom obojene priče, na primer Oca koji, nadahnut nečijim zagrcnućem za stolom, uznemirujućim krkljanjem, pripoveda kako se pokojni stric umalo udavio jedući ribu, zbog kosti koja mu je skoro došla glave, na šta ostatak porodice reaguje glasnim, gotovo dirigovanim odobravanjem, ceremonijalnom pljeskanju zbog Očevih nebuloza, što satirično razotkriva njihove karaktere.

Možda najveća vrednost predstave je ta savršena izvajanost kolektivnog bića, oni su međusobno usklađeni u besvesti, suštinski tužni u banalnosti postojanja. Takva ispraznost i unutrašnje šupljine metastaziraju zbog bolesnog tkiva, odsustva smisla, porađajući zlo, koje postepeno, ali sigurno i neumoljivo izbija na površinu, i u ovom svadbenom ritualu koji ne uspeva da ga suzbije. A to zlo je osnova buktanja nasilja na širem, društvenom planu, bujanja različitih oblika političkih fašizama čiji su koreni (uvek) u ličnoj osnovi, u sitnim zlobama koje nisu u startu sasečene.