Pišemo klasičnu detektivsku priču, ali sa savremenim tempom

Pseudonim Aleks Andoril je nova saradnja između bračnog para Aleksandre Koeljo Andoril i Aleksandra Andorila, švedskih hit autora koji stoje i iza pseudonima Laš Kepler. Knjige serijala o Joni Lini, koje je u Srbiji objavilo „Vulkan izdavaštvo”, obezbedile su im planetarnu slavu, budući da su prevedene na 40 jezika i prodate u više od 17 miliona primeraka.

„Pronaći ću ključ” je prvi deo serije kriminalističkih priča „Ključ” ovog autorskog dvojca, uobličen u modernu verziju klasične krimi-priče sa živopisnim likovima, u čijem središtu je jedan od najzanimljivijih i najfascinantnijih ženskih likova u modernoj skandinavskoj kriminalističkoj fikciji: privatna detektivka Julija Stark.

Kao što zajedno pišu svoje romane, tako Aleksandra Koeljo Andoril i Aleksandar Andoril odgovaraju na pitanja u ovom intervjuu – zajedno, a kao jedno.

Laš Kepler je zvanično najprodavaniji autor u protekloj deceniji u Švedskoj, u svim kategorijama, žanrovima i formatima. Umesto da ostanete pod proslavljenim pseudonimom Laš Kepler, odlučili ste se za nov – Aleks Andoril. Kako je došlo do toga i da li ste zauvek „ućutkali” Laša Keplera?

Ne nameravamo da prestanemo da pišemo knjige pod imenom Laš Kepler – naprotiv! Upravo smo u Švedskoj objavili deseti roman u serijalu i uveliko radimo na jedanaestom. Aleks Andoril je divan sporedan projekat, o kojem razmišljamo već dugo, i konačno je došlo vreme da i ta priča ugleda svetlost dana.

Skandinavske zemlje imaju dugu tradiciju pisanja i čitanja kriminalističkih romana koji uvek sadrže i neku vrstu kritike društva. Nama, koji gledamo sa strane, izgleda da vi zločin posmatrate kao da je poraz čitavog društva, a ne krivica pojedinca?

Istina je da u Švedskoj imamo veoma jaku tradiciju društveno-kritičnog kriminalističkog romana još od šezdesetih. Iako je ovaj žanr u suštini zabavan, smatramo da je važno prikazivati ljude i svet sa svim njihovim manama. Kriminalistički romani su idealna forma za dublje rasprave o savremenom društvu. Ne verujemo da se iko rađa kao zlikovac. Ljude u velikoj meri oblikuju okolnosti u kojima žive – a društvo svakako nosi deo odgovornosti. Ipak, bez obzira na poreklo, ubistvo je uvek lični izbor i pojedinac mora da snosi punu odgovornost za taj čin. Uvek postoje objašnjenja, ali retko kad i opravdanja.

Julija Stark, glavna junakinja serijala „Ključ”, nosi fizičke i emotivne ožiljke koji su neodvojivi od njenog detektivskog identiteta. Da li je njena trauma bila polazna tačka u stvaranju lika – kao unutrašnji kompas kroz koji filtrira zločine koje rešava – ili je proistekla iz zapleta, kao sredstvo da se produbi odnos prema slučaju koji istražuje?

Pitanje porekla likova za nas je pravo misteriozno iskustvo. Neki pisci kažu da su likovi kao mačke – ne možete ih naterati da vam priđu, oni sami odlučuju kada će to uraditi i koliko će ostati. Nama se činilo da Julija Stark dolazi s nekog zabačenog prašnjavog seoskog puta. Isprva smo videli samo nejasnu figuru, osobu sa štapom, a kako nam se približavala, shvatili smo da je to mlada i lepa žena. Vetar je sklonio kosu s njenog lica i videli smo dubok ožiljak koji joj se spušta niz obraz. Njena pojava nosila je mnogo misterije i morali smo da joj damo glas: Julija izuzetno dobro čita druge ljude, ali samu sebe ne razume.

Dok ste stvarali ovu priču, da li ste se osećali više kao reditelj koji pažljivo postavlja scenu i raspoređuje rekvizite za čitaoce koji i sami treba da postanu detektivi – ili kao istražitelj koji korak po korak rasklapa zagonetku čiji je kraj poznat samo vama?

Važno nam je da čitalac (bar u teoriji) može da reši misteriju, čak i pre Julije Stark – to je deo nepisanog dogovora u krimi-žanru i razlog zašto je toliko zabavno čitati takve knjige. Sve tragove ostavljamo čitaocu, ali u praksi je to, naravno, vrlo teško. Trudimo se da čitaoca navedemo na pogrešne zaključke, da sumnja u nevine dok zanemaruje prave dokaze – tako da kraj uvek bude pravo iznenađenje.

„Pronaći ću ključ” nosi DNK starih detektivskih zagonetki s brzinom i temama savremenih trilera. Kako ste pronašli ravnotežu između ta dva sveta?

Baš kao što ste i rekli – trudili smo se da napišemo klasičnu detektivsku priču, ali sa savremenim tempom i složenim likovima. Bilo nam je važno da unesemo moderne odnose, savremenu psihologiju i savremene istražne metode u starinski žanr. Ključ je bila naša junakinja Julija Stark – sa svojim ranjivim srcem i komplikovanom psihom, koja se ne suočava samo s ubicom već i sa sopstvenim manama.

U romanima Laša Keplera često ste pisali o opasnim ubicama, teškim traumama, nasilju, dubokoj tami ljudske psihe. U knjizi „Pronaći ću ključ” radnja se dešava među običnim ljudima, u kući, u gotovo kamernoj pozorišnoj atmosferi, sa više svetla i manje brutalnosti, a fokus je uglavnom na međuljudskim odnosima i onima koji kriju istinu iza svakodnevne maske. Šta vas više intrigira dok pišete – sam zločin, drama među ljudima koji kriju istinu ili nešto treće?

Za nas je u centru pažnje uvek – čovek. Keplerove knjige su neka vrsta istraživanja o tome kako ljudi funkcionišu – ko postaju – u ekstremnim situacijama. Zločin uvek ima svoju unutrašnju logiku. On je kao mračno ogledalo psihe počinioca. U svetu Aleksa Andorila zločin je često već počinjen kada priča počinje. Jedan zločin, jedno mesto i nekoliko osumnjičenih. U tim knjigama suština je – i za nas i za čitaoca – posmatrati ljude da bismo otkrili ko skriva istinu i zašto.

Sidni, bivši Julijin muž, ostaje u njenom životu kao saputnik u istragama. Da li vam je bilo teško da izgradite lik koji u isto vreme donosi i bol i utehu?

Upravo su komplikovani odnosi najzanimljiviji i najuzbudljiviji za pisanje. Vrlo smo emotivno vezani za njih – za Sidnija, s njegovom toplinom i strpljenjem, i za Juliju, s njenim srcem koje krvari. Njihova bolna, a istovremeno i nežna veza je neka vrsta živca, emotivnog motora koji pokreće celu priču.

U romanu je ključ metafora za rešavanje slučaja. A šta je za vas kao autore predstavljao ključ u pisanju ovog romana?

Sjajno pitanje! Ključ je za nas imao dvostruko značenje: uzbuđenje izgrađivanja misterije unazad i ogromnu radoznalost prema likovima. Možemo planirati zaplet do najsitnijih detalja, ali likovi u sebi nose tajne koje nas stalno iznenađuju. Julija Stark je jedina preživela strašnu avionsku nesreću i nosi ožiljke – i na telu i na duši. Ali njena trauma joj daje i oštrinu – gotovo natprirodnu sposobnost zapažanja – kada joj se vreme usporava, a ona postaje gotovo bestežinska.

Da li ste se ikada osećali uznemireno zbog priča koje pišete? Kako se nosite sa tim emocionalno?

Knjige iz serijala „Ključ” pod pseudonimom Aleks Andoril su, uprkos ubistvima i lažima, u osnovi prijatne, iako ponekad emocionalno bolne. S druge strane, romani s potpisom Laša Keplera su suštinski mračni – iako imaju veliko srce. Keplerovi romani nam ponekad doslovno izazivaju noćne more – ponekad imamo osećaj da ne možemo da dišemo kad postane previše jezivo. Tada moramo da napravimo pauzu, napustimo stan, prošetamo i povratimo mir. I sve to uprkos tome što znamo da će na kraju sve biti u redu – Jona Lina i Saga Bauer proći će trijumfalno kroz tamu. Put uvek ide od haosa ka redu, od pitanja ka odgovorima, od nepravde ka pravdi – i to je za nas veoma zadovoljavajuće.