Sećanje na dostojnog Kočićevog sledbenika

Vrlo zanimljivu knjigu posvećenu piscu boemu Đuri Damjanoviću „Pomenik” pripremili su Vidosav Đurđević i Ranko Preradović, a objavila ju je banjalučka Književna zajednica „Vaso Pelagić” baš 6. maja ove godine, kada bi autor čuvene zbirke pripovedaka „Magla u rukama” proslavio osamdeseti rođendan da nije februara 2009. na tragičan način prešao iz života u svoje delo, anegdote i pamćenje. Po čemu se ova knjiga razlikuje od ostalih publicističkih i književnokritičkih radova objavljenih u poslednjih petnaestak godina? Prvenstveno po tome što su raniji tekstovi bili posvećeni ili Damjanovićevom ne baš obimnom, ali vrlo značajnom i vrednom književnom delu ili njegovom boemskom životu. Prikupljanjem i objavljivanjem piščevih uglavnom manje poznatih proznih i poetskih ostvarenja, te njegovih ranije zabeleženih sećanja i sećanja prijatelja s kojima se družio, Preradović i Đurđević uspeli su da, približavanjem čitaocu Đurinog opusa i njegovih osnovnih poetičkih obeležja, neosetno zavire i u njegov boemski život. To međusobno prožimanje dalo je ovoj publikaciji poseban šarm.

U nadahnuto pisanom kratkom predgovoru univerzitetski profesor i bivši predsednik Republike Srpske Nikola Poplašen, koji se družio sa Đurom, posebno je istakao njegovu misao da „nimalo nije lako uspeti u životu posle smrti”. Sledi Damjanovićeva „Moja priča o meni”, pisana po završetku Filološkog fakulteta u Beogradu, koju završava rečenicama: „I tako, eto, postao sam profesor i književnik. I tako, eto, pišem, spajam riječi.” Kada je Damjanović, možda bežeći od sebe samog, devedesetih godina „prebegao” iz Beograda u Banjaluku, književnik i jedan od priređivača ove knjige Ranko Preradović obavio je razgovor s njim za sarajevsko „Oslobođenje”, ali nikada taj intervju nije objavljen, da bi tek sada našao mesto u ovoj knjizi. Suština razgovora dvojice književnika sažeta je u naslovu: „Zavičaj umjetnika je izvorište umjetnosti”.

„Piščevo pero je ruka koja rečima fotografiše lica vremena.” Ovom rečenicom Đuro Damjanović započeo je predgovor svojoj zbirci pripovedaka „Magla u rukama”, objavljenoj u ediciji „Autorov izbor” banjalučkog „Glasa srpskog” 1998. godine. Prema koncepciji te edicije, autori su sami sačinjavali svoj izbor i pisali predgovor ili pogovor. Damjanović se odlučio za zbirku „Magla u rukama”, prvi put objavljenu u beogradskoj „Prosveti” 1974. godine i odmah ovenčanoj uglednom nagradom „Isidora Sekulić”. Na molbu urednika, u nju je još, za ovo izdanje, uvrstio antologijsku priču „Jevtaš kad dođe zima”, objavljenu u „Politici”. U predgovoru se uglavnom bavio „mukom” koju mu je zadavao izbor naslova zbirke jer „trebalo je sada sve svoje napisane reči krstiti u Pripovedačkoj Crkvi Jezika”. Idući rano ujutro iz rodnih Goleša na Zmijanju uz reku Suturliju prema Banjaluci, odakle će u Beograd, spasonosna magla naprosto je sama „uletela” u naslov.

U toj zbirci nalazila se i priča „Golimjesto”, koja će, nakon što ju je Nenad Radanović uvrstio u „Antologiju bosanskohercegovačke pripovijetke”, a u njoj se prepoznali neki partijski i državni rukovodioci u BiH, dovesti dostojnog Kočićevog i Ćopićevog sledbenika u pripovednoj prozi u centar političke i književne pažnje u tadašnjoj Jugoslaviji. Knjiga koju je objavio banjalučki „Glas srpski” povučena je i uništena, Đuri se pretilo sudom i zatvorom, novine su opširno pisale o tome, a u odbranu izuzetno talentovanog pisca stali su Branko Ćopić, Skender Kulenović, Danilo Kiš i mnogi drugi značajni pisci i kulturni radnici. „Grmeli su usred zime (1976), slali munje, pucali su na me iz svog komunističkog groma! Ja sam tad bio mladi hrast. A oni su me smatrali trnom, a sebe hrastom koji je ubo još jedan neki retki trn”, napisao je u svom tekstu Damjanović.

Čitalac će u „Pomeniku” naći i nekoliko manje poznatih Đurinih pesama, zapisa i priča. Iz pesme „Zmijanje”, kao jutarnja magla iz kotline one rečice Suturlije, naprosto naviru bujice osećanja. „Ko je bio na Zmijanju / on je bio na nebu. Jer, Zmijanje je svakom zavičaj / ko u srcu ima reč / nebeske ljubavi, možda i zato što Svako je brdo na Zmijanju / Crkva.” Nailazimo i na odlomke kritičkih zapažanja o delu Đ. Damjanovića koje potpisuju Igor Mandić, Sreten Vujković, Živko Malešević i Tanja Stupar Trifunović, a tu je i nekoliko pesama i kratkih priča posvećenih ovom piscu. Pri samom kraju objavljena je i njegova pesma „Ručak sa Ćopićem”, napisana oktobra 1983, koja se, nakon što se opisuju nevolje s nedostatkom papira kada jedna obožavateljka želi da dobije autogram od velikana iz podgrmečkih Hašana, završava stihovima koji bi mogli da nađu mesta u svakoj antologiji svetskog pesništva: „O, preko tanjira, na čistini lista, / pomalo drhtavo potpisa se bista. // Podne se u satu već odavno klati, / ručali smo, eto, ručak jesen plati.”

Nije namera priređivača bila da celovito osvetle život i stvaralaštvo ovog pisca, ali su za njegov osamdeseti rođendan na lep način skrenuli pažnju na omiljenog pripovedača, romanopisca, pesnika, boema: „Samo da se bilo šta uradi da ne padne skrama na ličnost i delo velikana, našeg Đuru Damjanovića, trećeg u onom znanom nizu koji počinje Petar Kočić, a nastavlja Branko Ćopić”, kako i sami pišu u pogovoru „Toliko od nas”.