Ljudi pokažu ko su kada imaju neku moć

Malobrojni su glumci sa ovih prostora koji imaju uspešnu karijeru u SAD, a posebno ako su imali težak i gotovo filmski životni put kao što ga je imao glumac Željko Džek Dimić, gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar”. Rođen je u Bosanskoj Dubici, studirao je u Beogradu, a put ga je preko Češke i Švedske odveo u Ameriku, u Njujork, gde je upisao čuvenu glumačku akademiju – Institut „Li Strazberg”. Imao je oko 100 uloga na filmu, televiziji i u pozorištu, a naši građani su mogli da ga gledaju i u veoma popularnim američkim serijama. U rolama sada igra Amerikance, što je malom broju njegovih kolega koji nisu rođeni u SAD pošlo za rukom.

On je u podkastu istakao da trenutno u Srbiji snima dve serije, o Mihajlu Pupinu i Josipu Brozu Titu, i da mu je drago kad god dobije priliku da radi svoj posao u Beogradu, koji smatra svojim gradom. Tri puta je pokušavao da upiše FDU ali bezuspešno, pa je upisao agroekonomiju na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, gde je završio tri godine, a onda je krenuo rat i raspad Jugoslavije.

– Beograd zovem svojim gradom zato što kad sam bio mali nisam hteo da budem glumac, već glumac u Beogradu, što je posebna kategorija. Hteo sam i dalje da pokušavam da nađem svoje mesto pod suncem kao student glume, međutim, desio se taj nesrećni rat i on je bio najveći razlog zašto sam otišao. Teško sam doneo tu odluku jer sam voleo Beograd, čak sam uvek govorio da toliko volim ovaj grad i ovu zemlju da može sve da se sruši oko mene ali da nikad neću otići. Ipak, nakon tri meseca sam otišao jer nisam imao izbora. Svako bi na mom mestu verovatno izabrao najmanje zlo, a meni je najmanje zlo tada bilo da odem odavde i da ne učestvujem u nečemu što jednostavno nije u mom biću i u mom vaspitanju. Uvek mi je bilo važno da budem pre svega čovek, pa onda sve ostalo. A rat – rat ne proizvodi ljude. Proizvodi nešto što je surogat od čoveka. I treba se skloniti od toga. Sećam se da mi je otac rekao: „Sine, dolaze neki ružni vetrovi, veoma hladni, i za dušu, i za sve ono što posedujemo, i za naše misli. Gledaj da te ne išamaraju, pa da se kaješ što si pristao na njih.” I to mi je mnogo značilo kad sam donosio odluku da odem odavde. I ja sam mu zahvalan jer mi je on spasao život. Otišao sam 17. avgusta 1992. godine, iz Beograda sam krenuo ka Mađarskoj. Tadašnja vlast je imala običaj da nas legitimiše, a ja sam rođen kao Srbin. Prilikom poslednjeg legitimisanja mi je rečeno da će me, kad me sledeći put vide, a bio sam tada u hotelu „Jugoslavija”, poslati na front. I tad sam doneo odluku da ne pristanem na tako nešto. Došao sam prvo u Budimpeštu, prebacio sam se iz teretnog voza u putnički, nakon toga u Bratislavu, pa u Prag. U Pragu sam prespavao jednu noć i onda odlučio da odem u Švedsku. Imao sam sreću da uzmem kušet kola, kola za spavanje, i da igram nekog biznismena koji ide u Švedsku da prodaje neke ležajeve kao da sam trgovački putnik. Kada sam stigao u Helsingborg stavio sam se švedskoj migraciji na raspolaganje da idem u izbeglički kamp jer nisam hteo da ratujem u svojoj zemlji. Bio sam šest meseci u tom izbegličkom kampu, sreo sam mnoge ljude. Imao sam tu privilegiju da budem jedini u tom kampu koji je slučajno pripadnik našeg naroda. Prvih 15 dana je bilo malo napeto. Imali su predrasudu da sam zločinac. Međutim, kad su me upoznali, shvatili su da sam protiv rata i onda su me prihvatili kao čoveka. Sećam se jednog čoveka srednjih godina koji je sa društvom sedeo, a ja sam došao i stavio tacnu za ručak. On mi je rekao: „Izvini, nemoj da se ljutiš, ali ja ne jedem sa Srbima i sa psima.” Međutim, taj isti čovek je nakon mesec dana tražio da igram fudbal za njegovu ekipu – istakao je Dimić.

Nakon godinu dana boravka u Švedskoj, gde je, kaže, imao komforan život, otišao je u Prag. Radio je razne poslove, prodavao je žetone za bilijar i piće. Ali je stalno imao u glavi želju da se „dočepa” Amerike, jer je znao da je to, ipak, zemlja stranaca i da je Njujork kosmopolitski grad. Nakon oko dve godine uspeo je u tome.

– Nisam mogao da odem sa pasošem SFRJ, ali sam otišao s holandskim, koji su mi neki ljudi napravili. Morao sam da odigram prvu ulogu – da glumim Holanđanina i „prođem” kontrole na aerodromima u Češkoj i u SAD. Imao sam samo 26 dolara u džepu kad sam sleteo na aerodrom u Americi. Kada sam tamo stigao, pozvao sam bivšu devojku, koja je došla sa prijateljem, i pomogli su mi da se smestim u Bronksu, gde sam u početku morao da spavam u podrumu, a prvi posao mi je bio da iznosim smeće za 20 dolara – objasnio je gost našeg podkasta.

Radio je i na građevini, nosio je šut, šetao pse, prao automobile, čistio stolove u restoranima, radio je u kuhinji, farbao hodnike u školama... I ništa ga nije pokolebalo da sanja svoj san i da postane glumac. Sa 32 godine je upisao glumačku akademiju.

– Amerikanci su napravili grešku sa mnom. Ja sam negde bio „ostavljen” u fioci čak dve i po godine, niko mi se nije javljao u vezi s vizom, a tražio sam azil. I onda su me pozvali na intervju u američkoj migraciji u Njujorku za politički azil. Tamo me je sačekao jedan divan oficir za migracije. Iskreno sam mu rekao kako sam stigao do SAD. Rekao mi je da postoje dve varijante, prva je da tužim američku administraciju jer me je zaboravila dve i po godine i da oni snose troškove mog preživljavanja, ali da nemam dokumente. A druga opcija je da dobijem sve dokumente za nekoliko nedelja po kratkom postupku. Tu opciju sam izabrao. Čim sam dobio dokumenta, otišao sam na prijemni ispit na glumačku akademiju i primljen sam, iako je bila velika konkurencija. Prvi čas glume sam imao 12. septembra 1997. godine u 32. godini – ističe naš sagovornik.

U njegovoj profesiji sve se svodi na jednu reč, uz dužno poštovanje svim teorijama, a to je – transformacija. Kada ga ne prepoznaju u filmu ili seriji, to mu je najveći kompliment. Godine 2008. dobio je prvu glavnu ulogu u filmu „U ime sina”, koji je pobedio na 22 međunarodna filmska festivala i bio je nominovan za „Oskara” u kategoriji kratkog igranog filma. Popularnost su mu donele serije „Red i zakon”, „Kasl”, „Urgentni centar”…

– Nisam sreo glumca koji ne voli da radi. Ja volim svoj posao, izabrao sam to još kao dete. Nisam znao šta će se desiti, da li sam uspeo u tome. Što je rekla čuvena Džejn Fonda: „Kad se popnemo na vrh brda, onda je sledeća stanica niz brdo.” Ja ne želim da mi se to desi, ja „radim” svaku ulogu kao da nikad nisam radio pre toga i kao da više nikad posle te uloge nijednu neću odigrati. To je zasluga mojih profesora koji su me naučili ne samo zanatu već i pristupu profesiji, da je ona nesvršena kategorija, da tu nema stajanja dok jednostavno ne odemo sa ove planete i dok nas služi naši jedini instrumenti koje imamo – um, duša i telo. Smatram da sam privilegovan što sam dobio uopšte priliku da se bavim ovim poslom i zato ga zaista shvatam veoma ozbiljno i trudim se da u svakoj ulozi, bez obzira na to kakva je, glumim kao da je poslednja – rekao je gost našeg podkasta.

Od naših glumaca ističe da ceni rad Dragana Bjelogrlića, a seriju „Senke nad Balkanom” vidi kao svetsku produkciju.

– Ono što ja vidim, što moje oko gledaoca vidi, govori da sam stvarno impresioniran. Imam ogromno poštovanje prema Tiki Staniću, koji je bio meni jedan od uzora kad sam hteo da se bavim ovim poslom. Ogromno poštovanje imao sam prema pokojnim Draganu Nikoliću i Nebojši Glogovcu. To su ljudi koji su za mene svetski glumci. I Rade Šerbedžija je odličan. Al Pačino je za mene ogledalo ove profesije i to ne samo kao glumac. Mi smo radili zajedno, on je bio moderator u jednoj predstavi u kojoj sam glumio. Kako se on tada lepo odnosio prema meni ne mogu da opišem, mislio sam da smo negde odrasli zajedno. To potvrđuje moje mišljenje koje nema veze sa profesijom. Mnogi veliki ljudi koje sam sreo a koji su uspeli u životu – ostali su ljudi, nisu se promenili. Moj otac je uvek govorio da se ljudi ne menjaju, već da samo pokažu ko su i šta su kad dođu u poziciju da imaju neku moć – dodaje Dimić.

Ističe da mnogo voli Ameriku, da je radio na projektima od Alabame do Kalifornije, da je živeo osam godina u Los Anđelesu, ali da je jedva čekao da se vrati u Njujork, koji obožava.

– Meni odgovara užurbanost tog grada koji stalno „živi”, uvek sam bio hiperaktivno dete i dan-danas sam valjda to ostao kao odrastao čovek.

Ne sećam se da sam nekad bio mnogo umoran, a ako mi se to i dogodi – odem pa se odmorim. U Srbiji je sve malo drugačije, ipak je ovde sve prisnije, i na snimanjima i privatno. Ovde su ljudi topliji. Ja sam se potrudio da uzmem i ovo naše i ono njihovo što valja. A da odbacim ovo naše što ne valja i ono njihovo što ne valja. I napravio sam neku fuziju ta dva kontinenta i te dve kulture i ta dva miljea i ta dva potpuno suprotna mentaliteta – pojašnjava Dimić.

On ističe da kada mislimo da smo završen, gotov proizvod, onda smo u problemu. Zato se trudi da se menja svaki dan, da traži sebe, da se bavi tim po ceo dan, da vidi šta mu nedostaje. I da uči.

– Lenjin, koji više nije popularan, govorio je da nije sramota ne znati, sramota je ne hteti znati. To je tačno. Ja sam evoluirao od nekog balkanskog dečaka koji je mislio da je najpametniji, najlepši, najzgodniji, najtalentovaniji, najelokventniji, tako da sada mislim da svaki dan koji propustim a ne naučim nešto novo je dan koji je otišao uzalud. I dan-danas uzmem i izaberem neku reč na nekom od jezika koje govorim koju ne znam. I napišem je, prevedem je i izgovorim je bar oko sto puta dnevno da ona barem približno liči originalu – otkrio je gost našeg podkasta.

Započinjao sam dan uz „Politiku”

Željko Džek Dimić kaže da se smatra privilegovanim i počašćenim što je bio gost jedne velike medijske kuće koja se zove „Politika”.

– Kao student u Beogradu imao sam zadovoljstvo da uz prvu jutarnju kafu otvorim „Politiku” i da vidim šta se dešava u svetu. Iako je sada gotovo sve na internetu, ja i dalje volim štampano izdanje novina. Kada sam u SAD, budući da živim blizu Central parka, ja volim da pijem kafu u njemu i da čitam na klupi „Njujork tajms”. Obožavam miris novina, a i knjige i scenarije čitam iz papira, ne elektronski. Volim tehnologiju, poštujem je, idem u korak s njom, trudim se, ali ne mogu papir da ispustim iz ruku – istakao je Dimić.

Trudim da se obradujem svakom danu kao da ga više nikad neću imati

Šta je za gosta našeg podkasta recept za srećan život?

– Moj divni i poštovani kolega Petar Božović je citirao jednom Nikolaja Velimirovića i rekao: „Ne mogu da shvatim da se ljudi mogu žaliti na jedan dan koji nam je dat kao dar koji se zove život.” Kaže: „Kad se probudim ujutro, ako se ne iznenadim ovom danu i ako mu se ne obradujem a što sam se onda i rodio.” Ja se trudim da se svakom danu iznenadim i obradujem kao da ga više nikad neću imati i verujte mi, to mi pomaže i u poslu i privatno. Mada sam naučio od Amerikanaca dobru rečenicu: „Ja bih se i žalio, ali to ionako niko ne sluša” – dodaje Dimić.

Zdrav način života uz tai či čuan

Naš sagovornik ističe da se mnogo bolje oseća od kada je ostavio cigarete, da radi vežbe koje njemu prijaju poput tai či čuana.

– Ne radi se samo o fizičkom izgledu, ja prijateljima stalno objašnjavam da to ne radim da bi im se dopao, već to radim zato što se lepo osećam. To je delimično važno i zbog profesije, jer ako je neka uloga zahtevna, treba to izdržati fizički. Život mi se promenio od kada sam prihvatio zdrav način života – dodaje Dimić.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU