I najteži zločinci imaju pravo na nadu

Nikada nije dobro „ubiti svaku nadu” čoveku koji je u zatvoru, pa makar to bio i učinilac najtežih zločina, jer iako je realno teško očekivati da će učinilac nekog tako teškog krivičnog dela poput silovanja i ubistva deteta, za šta je osuđen na kaznu doživotnog zatvora, biti pušten na uslovni otpust, načelno nije dobro da on svakako i sasvim izvesno zna da nema baš nikakve „šanse” da se ikada nađe na slobodi, rekao je dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, na savetovanju krivičara na Paliću.

Na tradicionalnoj međunarodnoj konferenciji Udruženja za međunarodno krivično pravo, koja je bila posvećena, između ostalog, i novinama koje su predložene u nacrtima izmena i dopuna Krivičnog zakonika (KZ) i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), profesor Škulić je govorio i o elementima takozvanog penalnog populizma u reformi našeg krivičnog prava.

Jedna od mera, koja je prepoznata kao „penalni populizam” već je propisana važećim KZ-om, a to je apsolutna zabrana uslovnog otpusta nekih kategorija osuđenika – onih kojima je izrečena kazna doživotnog zatvora za najteže oblike najtežih krivičnih dela, za koja je nekada, u vreme SFRJ, bila zaprećena smrtna kazna.

– Novelama Krivičnog zakonika iz maja 2019. godine uvedena je nova najteža kazna, a to je kazna doživotnog zatvora, umesto nekadašnje kazne od trideset do četrdeset godina zatvora. Realno je kazna doživotnog zatvora najadekvatnija zamena za smrtnu kaznu. Međutim, srpsko krivično pravo poznaje i posebno zakonsko ograničenje, koje teško da ima realno opravdanje, kada je reč o kazni doživotnog zatvora izrečenoj učiniocima određenih taksativno nabrojanih krivičnih dela, što se svodi na apsolutnu zabranu uslovnog otpusta takvih osuđenika. Takvo rešenje ne samo da predstavlja vid penalnog populizma već je ono, po svemu sudeći, proisteklo iz uticaja takozvane moralne panike – rekao je profesor Škulić.

Svi osuđenici, naime, moraju ispuniti određene uslove da bi uopšte mogli da podnesu molbu za uslovni otpust, ali tek kada su izdržali dve trećine izrečene kazne. Kada je reč o doživotnom zatvoru, zakon kaže da sud može otpustiti osuđenog ako je izdržao 27 godina kazne. Od ovog pravila postoje izuzeci, tako što je propisano da sud ne može otpustiti one koji su na doživotnu kaznu osuđeni zbog ubistva deteta ili bremenite žene, zbog silovanja usled kojeg je došlo do smrti žrtve ili silovanja deteta i još za tri krivična dela protiv polne slobode sa najtežom posledicama.

Iz ovoga proizlazi, kaže profesor, da onda kada je učinilac takvog krivičnog dela osuđen na kaznu zatvora čije je trajanje ograničeno, on praktično ima „šanse” da se, nakon što je kazna izvršena, nađe na slobodi, ali ako mu je izrečena kazna doživotnog zatvora, takav osuđeni baš nikada neće biti na slobodi.

– Postoje i neki čisto praktični argumenti protiv ove apsolutne zabrane. Naime, osuđenik koji izvesno zna da baš nikada neće izaći iz ustanove u kojoj se prema njemu izvršava kazna doživotnog zatvora najčešće nema motiv ili bar nije dovoljno motivisan da poštuje zavodska pravila, bude korektan prema drugim osuđenicima i službenicima zavoda, niti da se čak uzdržava od činjenja nekog novog teškog krivičnog dela, poput ubistva ili teške telesne povrede u samoj ustanovi – napominje dr Škulić.

Ako bi to neko buduće „novo” krivično delo takođe bilo zaprećeno kaznom doživotnog zatvora ili kaznom zatvora u dužem trajanju, a učinilac kaznu doživotnog zatvora već izdržava, a pritom i pouzdano zna da svakako nikada neće biti pušten na uslovni otpust, on samim tim nema dilemu da uopšte čak i ne može biti kažnjen za svoje novo krivično delo.

– Naime, ne mogu se u faktičkom smislu izvršavati dve kazne doživotnog zatvora, niti se doživotni zatvor može „produžavati” bilo kojom drugom dodatnom kaznom zatvora. To onda značajno otežava izvršenje kako same kazne zatvora takvom osuđeniku, tako i generalno ukupan proces izvršenja kazne zatvora u konkretnoj ustanovi – objasnio je profesor Škulić.

Podsetio je da se poslednjih nekoliko godina uočava konstantno pooštravanje zakonske kaznene politike.

– Izmenama Krivičnog zakonika, a tome se sasvim očigledno teži i poslednjim predloženim novelama, konstantno se stvaraju normativni uslovi za trajno pooštravanje kaznene politike i izricanje sve težih kazni u sudskoj praksi – kaže profesor Milan Škulić.

Naveo je primere penalnog populizma u našem krivičnom zakonodavstvu kao što je redefinisanje svrhe kažnjavanja, zatim uvođenje apsolutne zabrane ublažavanja kazne za određene vrste krivičnih dela, propisivanje instituta višestrukog povrata kao mehanizma drastično težeg kažnjavanja u određenim slučajevima recidivizma, pa zatim limitiranje mogućnosti izricanja uslovne osude i propisivanje težih kazni u odnosu na niz krivičnih dela.

Doživotni zatvor izriče se za zločine koji su učinjeni posle 1. decembra 2019. godine i predstavlja novu „kapitalnu” krivičnu sankciju. Do sada je u Srbiji, prema podacima koje su saopštili krivičari na stručnim skupovima, ova kazna izrečena za oko 90 osuđenika.

– U važećem KZ Srbije prisutni su veoma upadljivi elementi penalnog populizma, koji dominira i u velikom delu planiranih novela. Izraziti penalni populizam je prethodno u domenu opšteg dela krivičnog prava Srbije bio ispoljen u novelama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, kada je bez opravdanih razloga i bez jasnog kriterijuma selekcije relevantnih krivičnih dela uvedena apsolutna zabrana ublažavanja kazne u odnosu na niz taksativno nabrojanih inkriminacija. Elementi penalnog populizma su takođe odavno prisutni i u posebnom delu krivičnog prava Srbije modifikovanom novelama iz 2019. godine, što se ogleda u značajnom povećanu kazni za niz krivičnih dela, često i bez relevantnih kriminalno-političkih razloga – podsetio je profesor.

Planirane izmene, čije je usvajanje najavljeno na jesen, pretežno se tiču pooštravanja zakonske kaznene politike, što je potpuno suprotno od ideja usmerenih ka jačanju sistema alternativnih krivičnih sankcija. Sve to bi, kako je rekao profesor, u krajnjem ishodu moglo dovesti do prenaseljenosti zatvora.