Biblioteka je crkva u koju se kunem

Branimira Perića prvi put sam sreo i upoznao ovlaš tek, kurtoazno, u rano proleće 1998, u sali za projekcije „Morava filma”, na jednom od tajanstvenih punktova u tad još bajkovitom, mističnom prolazu između Obilićevog venca i Knez Mihailove, gde su pisac i njegov tadašnji izdavač, beogradska „Narodna knjiga”, predstavljali Perićev romansijerski prvenac – „Crtež Biber Janoša”. Dve decenije kasnije nastavio sam da pratim njegov književni rad posredstvom društvenih mreža, a krajem prošle i početkom ove godine usledio je pravi stvaralački cunami ovog Kruševljanina rođenog 1951. godine. Takoreći u dahu, u zajedničkom poduhvatu iza kojeg stoje izdavačka kuća „Suza Dream” i „Književni klub 21”, čitaoce su zapahnule tri Perićeve zbirke pesama, „Nestanak struje”, „Duga” i „Jabudakanija”, a za njima i izvanredna knjiga pripovedaka „Dah u ogledalu”.

– Kad se moja poslovna karijera završila, a završila se tako što sam presekao i rekao „zbogom” svima koji su me zvali da i dalje direktorujem i savetujem, seo sam za kompjuter, i eto... Izašle četiri knjige u kratkom roku. Pišem stalno. Imam još tri dela spremna za štampu – kaže na početku razgovora za „Politiku” Branimir Perić, koji se na srpskoj i, tad, jugoslovenskoj sceni prvi put pojavio 1980. s pripovedačkom zbirkom „Alkazar”.

Pripovetka „Vreme”, jedna od sijaset upečatljivih u zbirci „Dah u ogledalu”, počinje rečenicom: „Jutros u pet umrlo je moje detinjstvo.” Odlazak prvo babe, a onda i dede ostavio je tu snažnu verbalnu sliku. Ali šta vi danas mislite i osećate: da li je vaše detinjstvo ikad zaista umrlo ili ste do dana današnjeg ostali dete?

Moja misao, ono što me pokreće i opredeljuje sastavljeno je od suprotnosti. Dešavalo se, pre nego što sam pošao u osnovnu školu, da me zateknu u krevetu uplakanog. „Šta je, Braco, bilo? Nešto si ružno sanjao?” Jednom sam se zacenio od plača što je vasiona beskrajna, a ja nikada neću uspeti da stignem do njenog kraja. Drugi put je zacenjivanje bilo zbog pomisli da sve umire, da ćemo i ja i svi moji jednog dana prestati da postojimo. S takvim saznanjima nisam mogao da se pomirim. Eto, kao dete već sam imao odraslog Branimira u sebi. Godine koje su dolazile, činile su posle obrnuto: u meni je sazrevao odrasli Branimir, a Braca nije bledeo. Za večita vremena u odraslom se ugnezdio onaj nestašni i nesređeni dečak koji je plakao u krevetu zbog filozofskih pitanja. Odgovor je jednostavan, ali objašnjenje nije: nikada iz mene nisu iščilela detinja osećanja i suprotnosti koji su me kao odraslog vezali za onog klinca kakav sam bio. Kob je to, i sreća.

Biblioteka vas, kako pišete u priči „Dva citata”, podseća na crkvu i ovako je definišete: „Jedino svetište gde se stislo toliko bogova i toliko bednika u isto vreme.” Koja je i gde je granica između tih bibliotečkih bogova i tih bibliotečkih bednika?

Ta sintagma o bogovima i bednicima u bibliotekama odnosi se na sve one uboge dušice koje i dalje pohode biblioteke tražeći utehu u čitanju, a podsvesno traže odgovore na vapaj svojih razočaranih bića. Bogovi iz rafova imaju odgovore, skrivene, koji se čitanjem pronalaze. Nažalost, broj ubogih iz dana u dan je sve veći, ali ubogi (bolje reći uboge – jer ONE su mahom čitaoci) u sve manjem broju zalaze u tišinu i svetost biblioteke. Umesto njih, koji čitanjem knjiga iskaju odgovore, sve je više očajnika i beznadežnih koji pune crkve. U biblioteci je sveti mir, a u crkvi žamor. Između ostalog, zato je biblioteka crkva u koju se kunem.

Osim toga, bolno je saznanje da se danas namnožilo toliko pisaca i spisateljica. Svaka duša koja se dohvatila interneta i društvenih mreža našla je Meku gde će se sama sebi moliti. Kroz kuckanje koještarija, najčešće pesmica, svojim se „obožavateljima” prikazuje, i topi se kad dobije lajk, a naročito „uzvišene” komentare tipa „Bravo, draga!”, „Svaka čast!”, „Predivno!”, „Obožavam te!” Što se biblioteka pak tiče, najveća je žalost to što se one pune knjigama „dokazanih” i „zaslužnih” autora.

Spektakularna pripovetka „Roki Holandija” navodi me na pitanje: je li to priča koja je nadahnuta nekom konkretnom ličnošću? Ili je, može biti, autobiografska? I, generalno, šta mislite o statusu pisca kao potencijalno omražene osobe, čoveka kojeg se drugi plaše jer ih može odati, razotkriti u svojim pisanijama? Je li se iko ikad naljutio na vas?

Roki Holandija sam ja, Roki Holandija smo svi mi koji se očajno borimo za uspeh, prepoznavanje, obožavanje, mesto pod suncem. Makar i ne bili među najsjajnijim zvezdama, želimo da nas na nebu prepoznaju, da nas, iako sićušnog sjaja, pravi zaljubljenici mogu odabrati za svoju zvezdu. Goni nas potreba da budemo voljeni.

Bez obzira na to što ličnosti i događaji u mom pisanju mogu da naliče na stvarne, stvarnih ličnosti i događaja u njemu – nema, sve je plod moje mašte. Stvarna su jedino moja osećanja u koja uvijam događaje i ličnosti o kojima pišem. Oni koji me znaju, od detinjstva do danas, svi bez razlike, traže u mom pisanju sebe ili druge koje smo zajedno znali; mnogi su uvereni da su se opisani događaji zaista desili i da su oni u njima. Niko me se nikad nije plašio kao pisca da ću razotkriti ono što je bilo između nas ili da ću ih „nagrditi” pišući. Desilo mi se ipak jednom da mi se bliska prijateljica zbog nečeg što sam napisao i objavio toliko naljutila da je prestala da govori sa mnom. Ali pre toga sam se naljutio bio ja, do bola, do besa. Oprostio sam joj što je, pišući svoje knjige, kopirala moj stil, čak išla do te drskosti da kompletne delove mojih rukopisa ubacuje u svoje knjige kao svoje. Osim nje, jednom se na mene naljutila i moja majka, zbog priče „Vreme”, u kojoj na svoj način opisujem odlazak na večni počinak moje nane, njene majke. Moja majka je bila ta kojoj sam prvo čitao ono što napišem. Sada je to moja supruga. Nama muškarcima žene su zamena za majke. Zato ih toliko nerviramo.

„Čudne li ljubavi”, pišete u pripoveci, „najzad je stigla Ana”, uz antičku paralelu: „U vremena stara tako su se voleli bogovi.” Ima li književnosti bez ljubavi? Ima li uopšte umetnosti bez ljubavi?

Svaka književnost u kojoj nema ljubavi – sterilna je. U vreme dok sam pisao uglavnom naučnu fantastiku, čitao sam savete jednog velikog SF pisca drugim SF piscima. Rekao je da treba nastojati na svakoj strani da se ubaci neki miris. Bez mirisa pisanje nije živo. Toga, sa mirisom, otada, nastojim da se držim, zaista pali. Jednako tako kako miris oživljava štivo, živim ga čini i ljubav. Ljubav je sveprožimajuća. Ne mislim tu na apstrakcije o ljubavi prema rodnoj grudi, naciji, prirodi, putovanjima. Mislim na ljubav između muškarca i žene. Ne mora to biti čulna ljubav, ali onaj splin ljubavni koji provejava, koji struji, koji se uvlači u bilo, u nozdrve kao miris onog pisca – nema dobre književnosti bez toga.

Kako doživljavate svoj književni put koji ste prešli i prelazite kao pisac? Ko prati čiji ritam: Perić pisac Perića čoveka ili Perić čovek Perića pisca?

Po profesiji niti sam inženjer, niti informatičar, niti direktor – po profesiji sam pisac. Prvo sam postao pisac. Da bih mogao da pišem, morao sam da imam zaradu koja će mi obezbediti iole pristojan život. Istovremeno sam hodao po dva paralelna puta. Jedan mi je obezbeđivao telesnu egzistenciju, a drugi duhovnu. Oduvek je, dakle, bio samo Perić pisac, sve ostalo su bili bleskovi i odblesci u drugim dimenzijama i drugim svetovima.