Revizija istorije zarad geopolitičkih interesa

Pola miliona Hrvata s podignutom rukom otpozdravljaju ustaškim pozdravom na Tompsonovom koncertu, dok poslanici kanadskog parlamenta ovacijama pozdravljaju Ukrajinca Jaroslava Hanku, borca Vafen SS divizije nacističke jedinice u Drugom svetskom ratu. U Letoniji pomeraju Dan pobede na 8. maj, kada se tradicionalno odaje pošta Rudolfu Langeu, drugom čoveku letonskog dobrovoljačkog SS legiona osnovanog 1943. godine. Ovo su samo neki od krunskih dokaza da je u svetu prilično odmakao proces revizije istorije.

Ove primere treba posmatrati kao važan iskorak u dugotrajnim revizionističkim naporima širom Evrope i mogu biti stavljeni uz rame s nedavnom rehabilitacijom ukrajinskog nacionaliste i kolaboranta Stefana Bandere. To predstavlja uvod u rehabilitaciju drugih lokalnih i regionalnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, a u sebi nosi i savremenu dimenziju abolicije zločinaca iz ratova devedesetih godina prošlog veka. Najopasniji politički trend u Evropi jeste revizija istorije, koja je dobila zamah kad je došlo do rata Rusije i Ukrajine. Desničarske partije u više evropskih parlamenata, stalna revizija istorije i promovisanje neofašističkih ideja, crvena su lampica za antifašiste. Holokaust se predstavlja tako da se ne pominje društveno okruženje u kojem se desio, ne osuđuje se fašistička politika s ciljem da se sakriju tragovi zločina iz Drugog svetskog rata.

U svakom parlamentu u Evropi sedi poneko ko tvrdi da Aušvic i Jasenovac nisu postojali, da su to bili nekakvi radni kampovi, gotovo odmarališta, a da li, s druge strane, ima dovoljno onih koji su spremni da ustanu i kažu da su to obični lažovi. Zabrinjava to što se sve jače čuju glasovi koje slave Hitlera, Musolinija, Pavelića, Budaka...

Kad je reč o koncertu hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu, pokazalo se kako je EU nemoćna u takvim situacijama i da su Hrvati time poručili da im je najvažniji kulturni događaj koncert čoveka koji peva ustaške pesme. Uostalom, kad na koncert dođe bezmalo pola miliona ljudi, više nego kad je papa posetio ovu zemlju, onda to postaje najveći događaj u istoriji hrvatske kulture. A zapravo je najveći nacistički skup u Evropi od završetka Drugog svetskog rata. I sve te revizije istorije imaju za cilj stvaranje temelja novih odnosa u Evropi i na Balkanu po modelu i uzusima koje postavljaju velike sile s ciljem geopolitičkih i geostrateških interesa. Jedan od njihovih aduta je navodni genocid u Srebrenici.

Istoričar i univerzitetski profesor Čedomir Antić kaže da bi politički revizionizam značio stvaranje neke nove politike u regionu, a da on to, bar za sada, ne vidi. Za „Politiku” izjavljuje da govori na obeležavanju 30. godišnjice zločina u Srebrenici ne pokazuju istinsku želju za pomirenjem, već da je ideja o pomirenju u toj formi – lažna. Ističe da, ako se govori o pravdi, onda bi neko u Haškom tribunalu ili Sudu BiH morao da bude osuđen i za zločine nad Srbima.

„Kad je reč o Bošnjacima, za njih je Srebrenica osnivački mit, jer oni pre toga nisu imali ništa slično. Izuzev kratkovekog fenomena Huseina bega Gardaševića iz 19. veka i tvrdnji da su posebni time što su muslimani i po toj nekoj narodnoj tradiciji plemići. Međutim, to jednostavno nije bilo dovoljno. Istinska posebnost javila se početkom devedesetih godina prošlog veka, kad su postali jedini muslimani na čiju su stranu u njihovoj borbi s hrišćanima otvoreno stale zapadne sile”, kaže Antić.

Zapad je na različite načine gledao na stradanja Srba i na stradanje drugih naroda. Kad Albanci izvrše pogrom i ubiju 19 građana Kosova i Metohije, onda je pored blede osude glavni argument da su privremene ustanove Kosmeta dale pet miliona evra odštete. Slično je predsednik Hrvatske Zoran Milanović govorio o stradanju porodice Zec u Zagrebu.

„Po toj logici i Srbija bi trebalo da kaže: ’Evo vam novac, pa ćutite.’ Još smo 1928. godine imali tezu o tome da Hrvati, koji su bili udarna pesnica austrougarske vojske i najveći krvoloci i zlikovci u ratu protiv Srbije 1914. i 1915. godine, osećaju potrebu da ponude da plate za krv prolivenu na Kajmakčalanu da im Srbi više ne dosađuju s tim. Odnos SAD i evropskih sila je neiskren – žele da umanje i bagatelišu srpskim žrtvama, a istovremeno nastoje da održe nekakvu stabilnost i povezuju narode. Na Kosovu i Metohiji su podržali zločine i etničko čišćenje. Srebrenica nije mesto tuge za bošnjačko vođstvo – svakako jeste za rodbinu i porodice žrtava – ali je za politički establišment mesto ratne simbolike i nacionalnog političkog kapitala”, navodi Antić. Ističe da je poznata stvar da mi istoriju tumačimo zavisno od toga da li su se pojavili novi izvori, ili je samo društvo dominantno promenilo poglede na pojedine fenomene.

„Posle 1989. godine promovisan je koncept koji se u svojoj suštini razlikuje od onoga što je Evropska unija do danas usvojila kao svoju politiku. Tada su preko demokratije promovisali separatizam, preko ljudskih prava sebi podobnih i poslušnih kršili su ljudska prava – i samim tim onih koje su videli kao neprijatelje ili ih rasistički mrzeli. Da bi razbili Jugoslaviju i obespravili srpski narod, imali su potrebu da relativizuju istorijske događaje. Pa se tako ispostavilo da od saradnje s nacistima do istrajavanja u održavanju feudalnih odnosa – tu mislim na Hrvate, Albance i Muslimane/Bošnjake – sve to može biti posmatrano i kao nešto pozitivno. Dovoljno je da na drugačiji način tretirate narod koji je pod tim režimima i sistemima patio. Te nove nacije velikim delom ranije nisu imale svoje države”, kaže Čedomir Antić i naglašava da u vezi s ovim pitanjem postoje dvojaki standardi koji su jasni – više se tokom proteklih godina u Zagrebu i Sarajevu govorilo o Nedićevoj Srbiji nego o NDH!

„Više je bila osuđivana politika Nemačke na tlu okupirane Srbije za vreme Drugog svetskog rata, koja je proglašavana kao ’srpska politika’, nego politika Ante Pavelića ili Džafera Deve. Do toga, naravno, bez savremene podrške Nemačke i Britanije ne bi moglo da dođe. U isto vreme ovde je podsticana ekstremna struja u istoriografiji koja je prihvatala taj narativ da su Srbi ’kulturno defektan narod’ koji je neprijatelj modernizacije, pa je celokupna naša istorija stavljana u kontekst navodnog otpora promenama – što je apsolutno netačno i metodoloških neprihvatljivo. Zagovornici tog pristupa zagovarali su radikalnu ’modernizaciju’ – dok Srbi ne nestanu ili ne postanu drugi narod. Da nesreća bude veća, to je prihvatio čak i jedan broj desničara baštinika zamisli da srpski narod ’nije za pokazivanje’ i da mora da se menja i da je ključna greška u prošlosti bila u tome što se nismo dovoljno promenili. Mi sada vidimo, posebno u ponašanju nemačkih političara, ali ne samo njih, da je problem u tome što oni nemaju kapacitet da ostvare ono što žele. Oni imaju kapacitet da se do beskraja bore za svoje mesto u Evropi, a Stari kontinent više nije ono što je bio po značaju pre 100 ili 300 godina”, kaže Antić.

Smatra da oni nemaju dovoljnu snagu da objedine Evropu sa svim njenim različitostima i da su Srbi samo simptom tog problema, jer u svojoj suštini misle da mogu da poistovete EU s Evropom, a da dva najveća grada kontinenta – Moskva i Istanbul nisu deo te i takve Evrope. „Zato danas nema govora o nekakvoj evropskoj ideji. Reč je o srednjoevropskoj koncepciji koja je iz određenih razloga postala utočište Zapada. Činjenica je da EU čine i velike sile koje su u prošlosti dominirale svetom, a danas se njihov glas čuje samo kada su zajedno i poduprte od SAD. U tom poslu oni su ’spalili prošlost’ i danas je prihvataju samo kada im to odgovara. Na Balkanu pojedine članice EU, a među njima najviše Nemačka, dobile su svoje zadovoljenje pa time u izvesnoj meri i političku reviziju Drugog svetskog rata”, zaključuje Čedomir Antić.

Neke od uzroka jačanja ekstremne desnice poznavaoci vide u slabosti demokratskih kapaciteta nekih evropskih zemalja. Mnoge odluke ne donose građani već pravnici, advokati i birokrate iza zatvorenih vrata i oni su razlog promena u Evropi. Potrebno je stalno podsećati na lekcije iz prošlosti da se ne bi ponovila, iako je primetno da je u porastu zlo za koji smo mislili da ga svet više neće videti. Mladi moraju da znaju šta se dešavalo na Bregalnici, na Kajmakčalanu i kakve to veze ima sa Sutjeskom, s Neretvom, sa zločinačkom akcijom „Oluja’, s bombardovanjem NATO-a. Svi ti događaji čine istorijski sled.

Iskusni diplomata Zoran Milivojević kaže da je evidentno da imamo proces koji nije ograničen na regionalne razmere, već obuhvata i šire evropske prostore i da je na delu revizionizam s elementima revanšizma. Za „Politiku” kaže da tretman rusko-ukrajinskog rata, ponašanje Nemačke u poslednje vreme ima sve obrise revanšizma.

„Mislim da se to po principu koncentričnih krugova prenosi i na ovaj deo Evrope, pošto je to danas bitka za novi poredak kada je reč o Zapadu i njegovim interesima u našem regionu, i posebno na Srbiju, koja je glavna smetnja realizaciji nekih strateških interesa koji i proizvode ovaj politički revizionizam i revanšizam. U slučaju Srbije mislim da je to otvoreno i evidentno na neki način i na unutrašnjoj sceni, ali i kad je reč o susedima. Pokušaj da se vrati na neko pređašnje stanje i tom smislu kad su neki drugi dominirali nad Srbijom i srpskim nacionalnim pitanjem i interesima, ali i srpske državnosti u celini. To je i suština cele ove priče”, kaže Milivojević. Navodi da, ako se ide na detalje, onda je slučaj Srebrenice poslednji pokazao koje su smernice te politike.

„Cilj je da se devedesete potvrde u smislu da su Srbija i srpski narod agresori i da nas treba staviti na stub srama i da tu priču jednostavno treba zaokružiti, pri čemu je Srebrenica motiv. Potvrda Srebrenice kao genocida ima za cilj sklanjanje srpske države kao ozbiljnog i respektabilnog faktora u bilo kojem smislu i ono što je možda još važnije, konačno zatvaranje srpskog pitanja na ovim prostorima na način koji bi Srbe smestio na mesto koji su ciljevi pokrenuti još za vreme NATO agresija 1999. godine”, kaže Milivojević. Druga stvar koja je očigledna kad je reč o tome, jeste ne samo Srebrenica kao takva, već da se dovede u pitanje Dejtonski mirovni sporazum, da se revidira i tu imamo argumente za klasičan revizionizam u pokušaju stranih sila da se dovede u pitanje ovaj dokument i obezbeđuju mir i stabilnost i funkcionisanje države Bosne i Hercegovine, ali i položaj srpskog naroda.

„To što rade, što vreme više prolazi sve više je očigledno. Moram da se vratim na revanšizam, što je u osnovi svega – svi su na zapadnom Balkanu izgubili od Srba od Prvog i Drugog svetskog rata i sad je neko procenio da je vreme za naplatu dugova. Cilj te politike jeste da se Srbija onemogući i spreči i smesti u beogradski pašaluk i da se ta stvar na neki način zaokruži. U tom smislu, gubitnici su ne samo NDH, koja, svedoci smo, oživljava u susednoj državi, plus albanski faktor koji se stavlja u funkciju zapadnih interesa moći, a time rukovodi nemački ili germanski faktor. Zato se povezuje s ovim što imamo u Evropi i na globalnom planu”, kaže Milivojević.

Planeri novog svetskog portetka sprečavaju Srbiju da se razvija

Sav taj revizionizam istorije, pre svega Drugog svetskog rata, prenosi se na Balkan i nije slučajno što Berlin otvoreno podržava Kurtija i politiku i strategiju koja je antisrpska i što to isto rade i u Bosni i Hercegovini preko Kristijana Šmita, diplomate koji nema međunarodni pečat, i postoji ta otvorena veza i plus, naravno, poražene snage u proteklim vremenima koji čekaju šansu da naplate stare dugove još iz bivše Jugoslavije. Zoran Milivojević dodaje da planeri ne dozvoljavaju Srbima i Srbiji, ne da se razvije, nego da opstane i da bude respektabilan faktor na Balkanu.

„Otvoreno se osporava srpski genetski kod nas u zemlji poslednjih nekoliko meseci. Primetne su separatističke tendencije, koje su izražene najviše na Kosovu i Metohiji, ali tu je i Vojvodina i Raško-polimska oblast, s tendencijama primetnog islamskog faktora, do ukidanja onoga što je Svetosavlje, ne samo opstanak već i život srpskog naroda na ovim prostorima. Zato je i važan Zakon o vraćanju udžbenika, što je lična karta i identitet srpskog naroda, a to su jezik i nacionalna samobitnost i kultura, biće koje proizlazi iz vekova iza nas i definiše nas kao faktor i naciju”, naglasio je Zoran Milivojević.