Dijalog za socijalni pakt

U raspravu o temi „Kako sprečiti otkaze” pošlo se od već poznatih činjenica da je reč o finansijskoj i ekonomskoj krizi koja je duboka, a vreme njenog trajanja neizvesno, da će se s njenim posledicama suočavati preduzeća, radnici i porodice, kao i da država treba da preduzme relevantne mere hitno, ali ne i brzopleto. Svojim merama država treba da spasava ugrožena preduzeća, a time će u velikoj meri sačuvati i radna mesta.

Prema najnovijim procenama OECD-a od početka 2009. do kraja 2010. godine u zemljama članicama ove organizacije (30) broj radnih mesta će se smanjiti za osam do deset miliona, a u svetu u celini od 20 miliona do 25 miliona. Retko ko i pominje priliv kontingenta mladih na tržište rada, kao i to da je smanjenje broja novootvorenih radnih mesta za njih katastrofalno.

Srbija, kao recimo i Bugarska i Rumunija, ima hronično visok deficit tekućeg bilansa plaćanja i više će nego neke druge zemlje biti pogođena teškoćama u izvozu, ali i očekivanim smanjenjem priliva deviznih doznaka radnika migranata i iseljenika. Uz to, mnogim migrantima preti gubitak zaposlenja i povratak u zemlju, što će dodatno povećati pritisak na tržište rada.

Vlada treba da nastavi već pokrenute ekonomske aktivnosti u ovoj sferi, ali na realnim osnovama, čime jedino i može da sačuva zaposlenost. O dosadašnjim merama radnici su malo informisani, tako da postoje veliki nesporazumi između socijalnih partnera. Slaba informisanost sugeriše zaključak da teret krize neće biti ravnomerno raspoređen, da su državna preduzeća u privilegovanom položaju, da imaju u proseku veće plate i slično. Stoga je neophodan socijalni dijalog koji će voditi socijalnom paktu.

Pored mera štednje na svakom mestu u državi, potrebni su interventni paketi koji uključuju kombinaciju monetarne i fiskalne politike na svim nivoima, koji će stimulisati investicije. Bez investicija nema otvaranja novih radnih mesta. Smanjenje poreza i doprinosa na zarade,takođe, stimulisalo bi poslodavce da investiraju u radno intenzivne sektore i da legalizuju neprijavljene radnike. U suprotnom, sivi sektor će se pod krizom povećati.

Imajući u vidu kratkoročne i srednjoročne mere koje druge zemlje preduzimaju radi ublažavanja posledica finansijske krize i radi sprečavanja masovnog otpuštanja radnika, pomenuću ovde niz aktivnosti koje bi trebalo i mi da preduzmemo bez pretenzije da budu sve obuhvaćene i elaborirane. Odgovor na krizu nameće potrebu koordinacije vladinih aktivnosti i socijalni dijalog na svim nivoima.

1. Potrebno je proceniti verovatne efekte krize na zaposlenost i socijalnu situaciju, kao i uticaj predloženih interventnih mera. Makroekonomsku politiku treba usmeriti na povećanje zaposlenosti i socijalnu zaštitu uključujući i zaštitu bankarskog sistema.

2. Primena aktivne i pasivne politike tržišta rada, uključujući i mere zaštite u slučaju nezaposlenosti, naknade nezaposlenima i produženje vremena isplate naknada. Kad je reč o merama aktivne politike tržišta rada ne radi se samo o otvaranju novih radnih mesta već i o jačanju domaće tražnje i podršci ekonomiji u celini.

3. Obezbeđenje sredstava za podršku preduzećima, uključujući mala i srednja preduzeća, preko kreditnih linija, smanjenjem dažbina, prekvalifikacijom i subvencionisanim zapošljavanjem, javnim investicijama u infrastrukturu, kreditima za nezaposlene.

4. Uvođenje ciljnih programa za podršku najugroženijim grupama – onima koji rade u sivoj ekonomiji i poljoprivredi, ženama, mladim itd. Tu se ubraja osiguranje i poboljšanje pristupa beneficijama socijalnog osiguranja i pomoći. Druge mere obuhvataju programe radno-intenzivnih javnih radova, programe zapošljavanja i podrške ruralnoj zaposlenosti, kao i intervencije na nivou lokalne zajednice.

5. Puno poštovanje konvencija Međunarodne organizacije rada, uključujući unapređenje prava na organizovanje i kolektivno pregovaranje.

6. Obezbeđenje obuke za socijalne partnere radi podizanja kapaciteta za primenu socijalnog dijaloga koji se u toku krize nameće kao posebna potreba.

7. Jačanje sektorskog socijalnog dijaloga na nacionalnom, regionalnim i lokalnim nivoima. Praćenje uticaja krize na pojedine delatnosti i preduzimanje odgovarajućih mera.

8. Pregovaranje sa zemljama destinacije migranata o njihovoj zaštiti i sprečavanju prinudnih povrataka, uključujući savetodavne usluge u okviru politike tržišta rada i politike povrataka, kao i formiranje baze podataka o pomenutim trendovima.

9. Mere koje se odnose na finansiranje fondova socijalne sigurnosti i primena sistema solidarnosti.

Profesor univerziteta