Crna Gora pristala na samoponižavanje u Morinju

Dok se na mestu nekadašnjeg sabirnog centra u Morinju intoniraju reči o „mračnim ideologijama“ i „evropskim vrednostima“, zvanična Podgorica je još jednom pokazala spremnost da, pod tuđim diktatom, pristane na ponižavajuću ulogu pokajnika. Hrvatski ministar spoljnih i evropskih poslova Gordan Grlić Radman, koji u poslednje vreme kao da više boravi u Crnoj Gori nego u sopstvenoj zemlji, i crnogorski ministar Ervin Ibrahimović položili su venac ispred spomen-ploče u Morinju, ponovo oživljavajući retoriku devedesetih godina.

Umesto da se govori o međusobnom uvažavanju i pomirenju, Hrvatska je, preko svog ministra, još jednom nametnula narativ o „zločinima i agresiji na Dubrovnik“, dok je domaćin Ibrahimović u svom nastupu više ličio na portparola Zagreba nego na predstavnika sopstvene države. Izjave da je „Crna Gora ostavila crnu mrlju“ i da „mora priznati sve što je bilo loše“, odzvanjaju kao formulacije pripremljene u hrvatskom Ministarstvu spoljnih poslova.

Ibrahimović je naglasio da je „spreman da prepozna sve što je bilo loše“, pozivajući se na „kulturu sećanja“ i „evropske vrednosti“. Ali iz njegovih reči nije bilo ni traga dostojanstva ili makar simboličnog podsećanja na srpske žrtve, na razaranja, egzoduse i diskriminaciju koja traje do danas. Njegova uloga u izvršnoj vlasti sve otvorenije dobija antisrpski karakter, u funkciji prepravljanja istorije i usklađivanja zvanične politike Crne Gore sa hrvatskim viđenjem prošlosti.

Grlić Radman kao domaćin u tuđoj zemlji

Grlić Radman je u Morinju nastupio kao da je na sopstvenoj teritoriji — sa poučnim tonom, u stilu mentora koji proverava zadatke učenika. „Nismo zaboravili stradalnike“, poručio je, dodajući da „pomirenje nije moguće izjednačavanjem krivice“. Uz već uobičajene političke poruke o „agresiji na Hrvatsku“ i „zločinačkoj prirodi onih koji su napadali Dubrovnik“, Radman je svoje izlaganje iskoristio da podseti Podgoricu na „obaveze“ prema hrvatskoj zajednici u Boki, vraćanju imovine, preimenovanju javnih ustanova i rešavanju pitanja „spornih simbola“.

Svaka njegova reč otkrivala je suštinu odnosa Zagreba prema Crnoj Gori — odnos tutorstva i nadzora. I dok se u Podgorici ovakav pristup naziva „pomoći na evropskom putu“, u stvarnosti se radi o diktatu i javnoj demonstraciji političke zavisnosti.

Ćutanje Boke i poraz dostojanstva

Posebno je bolno što je sve ovo prošlo gotovo bez otpora u samoj Boki. Dok su se gromoglasno najavljivali protesti, odbrana istine i dostojanstva, danas se sve svodi na simbolična okupljanja nekoliko desetina ljudi. Narod koji je obećavao da „neće dozvoliti poniženje na svojoj zemlji“ ostao je nemo da gleda kako se tuđinsko tumačenje istorije urezuje u ploču postavljenu bez zakonskog osnova.

Ovo ćutanje je možda najbolniji deo cele priče, ne zato što Grlić Radman dolazi — nego zato što mu se, kao i njegovim političkim porukama, dobrovoljno ustupa teren i reč.

Umesto da kao suverena država sama uređuje svoju memorijalnu politiku, Podgorica prepušta stranom ministru da drži lekcije i diktira ton. Dok hrvatska diplomatija sistematski radi na izgradnji narativa o „žrtvi i agresoru“, Crna Gora prihvata ulogu krivca i izvinjava se za sve što joj se pripisuje. Umesto državne politike zasnovane na istini i dostojanstvu, svedoci smo politike dobrovoljnog samoponižavanja — i to sa osmehom i zagrljajima.