Berzi neophodna pomoć države

Ukoliko država, kao što se radi svuda u svetu, ne pomogne svojim merama, ali i kao emitent, srpska berza će teško prebroditi krizu koja traje već godinu i po, a penzijski i investicioni fondovi, kao najveći ulagači, neće imati smelosti da se upuste u zamašnija investiranja, smatra Dragoslav Veličković, rukovodilac Odeljenja za hartije od vrednosti u Sosijet ženeral banci.

Država može zakonski da obaveže kompanije čije su akcije kotirane na berzi da tromesečno objavljuju finansijske pokazatelje poslovanja, kao i da uvedu korporativno upravljanje po standardima koji važe u zemljama Evropske unije, ukazuje naš sagovornik.

– To je zbog toga što domaći privatni dobrovoljni penzijski fondovi imaju značajna investiciona ograničenja, a broj kompanija koje ispunjavaju stroge uslove za ulaganje u akcije je veoma skroman – smatra Veličković. – Stoga jedino država može da natera kompanije da svoje poslovanje učine dostupnim javnosti, kao i da poštuju svoje vlasnike – akcionare. Pri tom se pri tom mora voditi računa da se malim kompanijama ne nametnu obaveze koje su preskupe.

Investitori izbegavaju kompanije koje su socijalno neodgovorne (na primer, veliki su zagađivači i slično), imaju lošu korporativnu kulturu i slabo korporativno upravljanje, što se automatski odražava i na cene akcija tih emitenata. To znači da bi bolja korporativna kultura i unapređenje korporativnog upravljanja pozitivno uticali na poslovanje, ali i na rast cena akcija kompanija, što bi podstaklo i zainteresovanost stranih investitora za naše tržište.

– Na berzi, na kojoj se trguje akcijama iz privatizacije i obveznicama stare devizne štednje, neophodno je i proširenje asortimana hartija koje se nude potencijalnim investitorima. To se, pre svega, odnosi na dužničke papire, kao što su zapisi Narodne banke Srbije, ili obveznice Trezora, a njihovo listiranje na berzi bi olakšalo lokalnim investitorima kupovinu i prodaju i povećalo likvidnost tržišta. Javna preduzeća i lokalne samouprave mogle bi da emituju i sopstvene dužničke hartije (korporativne i municipalne obveznice), čija garancija bi bili projekti ili imovina, odnosno izvorni prihodi izdavalaca. I u slučaju emitovanja takvih dužničkih hartija javnost poslovanja je neophodna, jer investitori ne žele situaciju u kojoj je neophodno da se garancije aktiviraju – naglašava Veličković.

Srpska berza, međutim, nije u krizi od septembra, kad je došlo do velikog potresa na međunarodnom finansijskom tržištu s epicentrom u SAD, već boluje 18 meseci, koliko akcije i najboljih kompanija drastično gube vrednost. Podsećanja radi, do polovine 2007. godine cene akcija i obim trgovanja su drastično porasli, što ukazuje na to da su se kupci i prodavci relativno lako „nalazili” kada je reč o cenama po kojima su transakcije zaključivane.

Međutim, dugotrajna korekcija donekle prenaduvanih cena akcija u prvoj polovini 2007, koja je započela sredinom te godine, dobila je na ubrzanju u poslednjem kvartalu lane. Jer, bankrotstvom giganta kakav je banka „Leman braders” u septembru lane, poljuljano je poverenje u svetski finansijski sistem, što se dramatično odrazilo i na zbivanja na srpskom tržištu kapitala, uprkos tome što Srbija nije u potpunosti integrisana u globalni sistem.

Javio se strah u pogledu budućeg finansiranja kompanija, kao i pouzdanosti analiza i prognoza njihovog poslovanja.

Vesna Arsenić