Paraćinski lovac na plave tune

Paraćin – Kada Slavoljub Jovanović (57) iz Paraćina pokuša da nabroji sve čime se u životu bavio, po pravilu mu se dogodi da ponešto zaboravi. Radio je kao vozač u jednoj transportnoj firmi, a potom bio taksista. U međuvremenu, bio je padobranac, speleolog, alpinista, bavio se visinskim radovima i postao jedini instruktor ronjenja sa licencom od Beograda do Makedonije. Poslednje tri godine živi u mestu Marsašlok na Malti, gde se bavi izlovom plavih tuna.

– U maju prošle godine brodsko uže mi je nanelo tešku povredu glave, ali već u martu planiram da se vratim lovu. To je veoma težak posao – u ronilačkom odelu, na otvorenom moru, provedete 12 sati dnevno, po 90 dana, dva puta godišnje – kaže Slavoljub za „Politiku“, dodajući da je pogrešno verovanje da su u poslu na otvorenom moru ajkule najveća opasnost.

– Ajkule su za nas samo štetočine koje nam kidaju mreže, koje kasnije ušivamo pred njihovim „nosom”. Mnogo je opasniji sam izlov plavih tuna, kad treba ući u ogromne kaveze, prečnika i do sto metara, koji su prethodno porinuti na dubinu od 30 metara. Valja plivati kroz jato riba koje su se „upecale” u kavez, a svaka od njih je teška od 500 do 600 kilograma – navodi Slavoljub, dodajući da iz vode redovno izlazi sa mnoštvom modrica, kao da je, kako kaže, prošao kroz špalir u kome su ga tukli bejzbol palicama!

Ali, iako je ubedljivo najstariji u svojoj ekipi lovaca, kaže da se odlično nosi sa mlađima od sebe, a ronjenje smatra gotovo urođenom veštinom, pošto je, kako ističe, naučio da pliva odmah nakon što je prohodao. Od 1981. bio je član Sportskog kluba „Gusar“ u Nišu, a onda je 1999. godine osnovao SK „Mehurić“ u okviru koga podučava druge ronjenju.

– Najekstremnije ronjenje koje sam preduzeo bilo je pre tri decenije, kada sam sa nekoliko prijatelja pronašao olupinu austrougarskog broda „Zenta“, potopljenog 1912. godine. Pet milja od Petrovca prema Italiji, ronili smo na dubini od 75 metara, sa bocama ispunjenim čistim vazduhom, iako to nije dozvoljeno na dubini većoj od 40 metara, jer dolazi do trovanja azotom – dodaje Slavoljub, koji se bavi i padobranstvom, i to čitavu deceniju. Visina se ne boji – ni kao padobranac, ni kad na visokim zgradama pere prozore, postavlja oluke ili reklame. Jer, ističe, visina nije bitna: jednako ćete poginuti i ako padnete sa 20 i sa 200 metara!