Prvorazredna borba za čoveka

Niš – Niš je činjenica, Niška tvrđava je simbol, „Nišvil” je umetnost, Zoran Ćirić Magični je sva tri u jednom. On je i činjenica, i simbol, a svaki njegov roman je umetnost i to često na granici incidenta. Jedan takav incident „Hobo” doneo mu je Ninovu nagradu 2001, dok je jedan drugi „Slivnik”, objavljen par godina kasnije, podigao toliku buru na književnoj, ali i na društvenoj sceni, da mu je prećutno bilo zabranjeno, saznaće se kasnije iza kulisa, da konkuriše za prestižna priznanja. Danas, dovoljno godina kasnije „Slivnik” se ponovo nalazi u svim poznatim prodajnim mestima u Srbiji.

Naime, izdavačka kuća „Magnus” iz Beograda objavila je kultni roman „Slivnik” poznatog Nišlije i jednog od najboljih autora savremene srpske književnosti Zorana Ćirića Magičnog. Uz prateći tekst originalnih recenzenata – Vase Pavkovića, Teofila Pančića i Vujice R. Tucića, ali uz potpuno izmenjeni dizajn korica, „Slivnik” se našao pred publikom tačno dvadeset i dve godine nakon što je 2004. premijerno objavljen u izdanju „Narodne knjige”, takođe iz Beograda.

„Slivnik” je označen kao još jedan rokenrol roman Magičnog, ali na neki način i kao vrhunac, ili bar kao jedan od vrhunaca njegovog književnog izraza.

Roman obiluje dinamikom, perfektnim pripovedačkim umećem, sarkazmom, ironijom, ali i dubokim raščlanjivanjem čoveka, vremena, sveta, velegrada i periferije. Dve decenije kasnije mnogi su mišljenja da je „Slivnik” takoreći „najfilmičniji” roman srpske književnosti koji nikada nije pretočen u film.

Radnja se dešava u fiktivnom „Nišvilu” na početku 21. veka, a glavni junak je Magični Ćira, antiheroj i Ćirićev alter ego. Zaplet počinje kada na jug dođe filmska ekipa iz Beograda sa željom da snimi film o Magičnom Ćiri, ali i da od glavnog protagoniste, buntovnika i otpadnika napravi uzornog građanina i pre svega uzornog umetnika, fino profilisanog, uštogljenog (ali i uštrojenog) kakav je potreban „novim demokratskim okolnostima”.

Posebna vrednost Ćirićevih romana, između ostalih je i ta, što je on u stanju da se razračunava sa dogmama i sa autoritetima, pogotovo onim u ljudskom obliku. Svi njegovi likovi su u hipotetičkom i u prenesenom značenju „goli” i svi su ljudi, a da pride činjenica da su ljudi ne znači nužno da je bilo ko od njih čovek.

Za razliku od mnogih domaćih romana s početka dvehiljaditih koji tranzicione godine obrađuju kroz sveprisutnu depresiju i posttraumatski sindrom, ali takođe i kroz dve sveprisutne jadikovne, manjom zbog zemlje koju su dobili i većom zbog zemlje koju su izgubili, valjda ne shvatajući da u gubitku leži (istorijska) pobeda, „Slivnik” majstorski svoju fabulu izmešta iz okrilja pežorativne politike i usmerava je na čoveka i na ljude. Zapravo, na kontekst vremena i na sve fenomene 21. veka, ali i na vrlo bitan, ovde i neizostavan fenomen juga i (večite) periferije.

Na vrhuncu, direktno i indirektno, u redovima i još više između njih, kroz rokenrol manir i urbani žargon, u doba nadolazeće korporativne pohlepe, roman je prvorazredna borba za ljude. Naravno, ako su ljudi spremni da je shvate i prihvate.

Ipak, samo prihvatanje podrazumeva spoznaju matematike vremena u kojem živimo i kako to vreme deluje na ljudsku prirodu – oni kojima je dosadila stabilnost, dobili su nestabilnost, oni koji su želeli tržište, postali su roba.

Po slobodnom tumačenju te proste jednačine – štampa je skupa, a knjiga je jeftina. U vodi je nemoguće biti suv. Prljav se ne postaje kada se izađe iz javne kuće nego kada se u nju uđe. Estrada je prokleta, ali je profitabilna. Ljudski organi su najskuplji. Čovek je najjeftiniji. Duša? Ona je previše džabe da bi se uopšte i našla na tržištu. Ona se dobija ili se daje gratis uz bilo šta prethodno kupljeno ili prodato.

Na kraju sve to završi u nekom „Slivniku”. Kao i mali čovek našeg doba koji je od svih vera izabrao onu najgoru. Izabrao je da veruje u Deda Mraza i u Holivud.