Kad basnopisac putuje Srbijom

„Eto, baš pre nekog vremena čuo sam za nekakvo čudovište, kreaturu sa glavom psa i telom čoveka, što je davila žene po njihovoj prestonici. Zamislite samo takvo monstruozno stvorenje... I budite uvereni da to nije jedini demon koji luta tom zemljom, što se odavde može činiti lepom i pitomom. Ne, kažem vam, sam nečastivi tamo posluje...” – veli peštanski trgovac na početku „đavolje avanture”, sa namerom da Hansa Kristijana Andersena odvrati od namere da na svom putešestviju po Evropi poseti i kneževinu Srbiju.

Nije mu pošlo za rukom, kaže u intervjuu za „Politiku” scenarista, dramski pisac i reditelj Đorđe Milosavljević koji u svom prvom romanu „Đavo i mala gospođa” prati slavnog danskog basnopisca na sedmodnevnom putešestviju kroz Srbiju, zemlju tek minulih ustanaka, još nezrelu državu na granici hrišćanske Evrope i natrulog Osmanlijskog carstva.

U vremeplovu koji vodi do 1841, Andersen se, zahvaljujući autorovoj mešavini istorijske građe i umetničke fikcije, suočava sa neobičnim ljudima i čudesnim događajima. Priča o demonu Psoglavu koji hara Šumadijom i davi žene, i Jelenka Herbez, ljubavnica starog knjaza Miloša, zauvek će promeniti vizuru gosta iz napredne Evrope, ali ga neće provocirati da o Srbiji napiše ijednu ružnu reč.

– Njegovo predubeđenje o romantičnom prostoru bliskog Orijenta zameniće osećaj zbunjenosti i nelagoda zbog zaostalosti zemlje, ali i pored toga, Andersen će po povratku, u „Poetskom bazaru” iz 1842, o Srbiji napisati: „U toj šumovitoj zemlji, na osmanlijskom stablu, izrasla je nova, zelena grana, ali je ta grana vrlo slabo povezana sa istrulelim osmanlijskim drvetom. Ona ima svoje vlastite korene i smelo će se razviti kao jedno od najlepšeg drveća u Evropi!” Posle svega što mu se desilo, lepo nas je opisao – napominje naš sagovornik.

Roman „Đavo i mala gospođa”, kaže naš sagovornik, priča je o tome kako stranci vide nas i kako mi gledamo na njih, „a ja pokušavam da ukažem na neophodnost razumevanja. Politika i istorija su uski okviri, često daju pogrešne odgovore i iskrivljuju svest. Zato je, mislim, umetnost neophodna, jer ona je najdirektniji i najplemenitiji put ka uspostavljanju pokidanih veza”.

Na pitanje da li je na izbor teme uticao i aktuelni trenutak, Đorđe Milosavljević odgovara:

– Ako izuzmem potrebu da svoju poetiku gradim na mešavini istorije i fikcije i postavljam pitanja gde prestaje stvarnost a počinje njeno tumačenje, svakako da. Svet bi, smatram, trebalo da se reši kompleksa više, a mi niže vrednosti. Ne vidim razlog ni za njihovo osećanje superiornosti, niti za našu inferiornost. Takvi odnosi izgleda postoje samo na „visokom nivou”; u razgovorima običnih ljudi dominira razumevanje.

Pre svega filmski radnik i pozorišni poslenik, Đorđe Milosavljević nam najavljuje da će snimanje scenarija za film „Neprijatelj”, za koji veruje da mu je najbolji scenario i koji je napisao još 2000. godine, a uz podršku Filmskog centra Srbije, početi tek na jesen ove godine.

– Slično mi se desilo i sa komadom „Gola vera” koji je otprilike isto vreme čekao na scenu. Sad je, ipak, nešto bolje, predstava po mom tekstu „Instant seksualno vaspitanje” dobila je Specijalnu nagradu Sterijinog pozorja i uspešno se izvodi u „Buhi”. Dakle – naoružajte se strpljenjem, vi koji se bavite filmom i pozorištem.

Milosavljević nam otkriva i šta je tema „Neprijatelja”:

– Kraj rata i početak mira u Bosni je istorijski kontekst priče u kojoj pripadnici zaboravljene vojne jedinice sreću čoveka poremećenog strahotama kroz koje je prošao. U susretu sa njim svaki od vojnika se menja na različit način, a kako će sve to izgledati zavisi od reditelja Dejana Zečevića.