Jedan pulin vredi kao trojica čobana

Zrenjanin– Po vojvođanskim pustarama, za sve ređim stadima ovaca i goveda još uvek jure posebni psi, nadaleko poznati pulini. Dok stada nestaju, pulini opstaju. Nije mali broj onih koji su stoku batalili, a svoje omiljene kerove drže još uvek. Oni ih podsećaju na neka bolja vremena i stalno skreću pažnju na izreku da je pas čovekov najbolji prijatelj. Pulin, kažu čobani, to zaista jeste.

Sredinom prošlog veka, kad je u Zrenjaninu bilo mnogo manje saobraćaja i kada su samo glavne ulice bile kaldrmisane, a pašnjaci sa periferije bili mnogo bliže centru, u čuvenoj kafani „Šanta” pio je sa svojim društvom jedan čobanin. Uz njega je na podu ležao Ficko, pas pulin o kome je gazda govorio biranim rečima. Cela kafana je slušala hvalospeve, a kada su počeli prigovori da preteruje, ovaj je ponudio opkladu, da će Ficko sam, sa pašnjaka udaljenog nekoliko kilometara, dovesti stado sa stotinu ovaca. I zaista, dogodilo se ono što niko nije poverovao, pas je sporednim nekaldrmisanim ulicama doterao ovce i onda ih, na komandu, vratio ponovo na isti pašnjak.

Kakvi su pulini psi govori i ova priča ovdašnjeg hroničara učitelja Dejana Bošnjaka, pisca knjige „Tamo amo po Banatu”, koja je doživela nekoliko izdanja. Učitelj je ime pulina zapamtio, a čobaninovo nije. Prvi je bio mnogo popularniji.

Baš na mestu gde je nekada, uz reku Begej, paslo na hiljade ovaca, danas je ostao usamljen Radoslav Graor Radica. Ovce čuva uz pomoć tamnih pulina Virge i Cicka, a bela pulinka Juca ostala je kod salaša da čuva slamu.

– To su posebni kerovi, poslušni i verni. Dobri su i za stoku i za domaćinstvo. Vežu se za jednog čobanina i tome su odani. Dešavalo se da prodam pulina, a onda on neće da radi kod novog gazde. Neće i gotovo. Inače su veoma vredni, kod čuvanja stoke jedan pulin je vredniji od tri čoveka. Ja sam četvrta generacija u mojoj porodici koja neprestano drži ovce i puline. Vlasnici pulina se nadaleko poznaju i onda razmenjuju štence jer pulinima mora da se meša krv – priča Radica, poslednji zrenjaninski čobanin na pašnjacima pored Begeja.

Dragan Lovrov je dve decenije imao ovce, a one se ne drže bez pulina. Ovaca se rešio, a puline je zavoleo, pa ih još uvek gaji. Najbolji primerci ove rase nekada su se mogli nabaviti na vašaru u Debeljači, a donošeni su, u stvari, iz Sakula.

Mada su uvek na slobodi, ovi psi nisu vezani niti se zatvaraju u boksove. Jedu vrlo malo, jako su skromni, ceo život provedu na otvorenom. Moj deda u Perlezu je imao pulina koji je umeo da dovodi ovce na mužu. Umeo je da odvaja pomuzene i nepomuzene ovce. Oni su odlični čuvari kuće i dvorišta, a nisu preterano agresivni i ne laju bez veze. Ako primeti da neko hoće u dvorište, on dođe da vas upozori, a neće da napada došljaka.

Banatski ljubitelji pasa, međutim, žale što vojvođanski pulin nije priznata rasa među kinolozima i što naši stručnjaci na tome nisu ništa uradili. To nije slučaj sa istom vrstom pasa u Hrvatskoj, gde se zovu „hrvatski ovčari”, i u Mađarskoj gde se ovaj pas priznaje kao posebna rasa „mudi“.

Đuro Đukić