Parnica duga 84 godine

Gornji Milanovac – Slavoljub Božović iz sela Brđana i zet njegove polusestre Vidosave Mirko Pavlović nedavno su priveli kraju parnicu započetu još – 1925! Te godine, Živojin Kićanović je izdiktirao testament kojim celokupno imanje ostavlja unuci Mandi i njenom mužu Radovanu Božoviću, Slavoljubovom ocu. Naslednike je obavezao da spreme i udaju tri njegove unuke i daju im po 2.000 dinara „kad ih iz kuće povedu“, da udatim kćerkama isplate po 1.000 dinara i da udovi Stojki osiguraju pravo „udovičkog uživanja“. Umre Živojin, umre i Manda, a udovica Stojka i svastike najure zeta Radovana iz kuće i još ga tuže za „nužni deo iz testamenta“. Tek će se 1937. godine spor okončati poravnanjem pred Sreskim sudom u Čačku. Svi dobiju svoje, osim Radovana, pa on „presavi tabak“ i, sa kćerkom Vidosavom, krenu po svoju pravdu. O tome šta je dalje bilo govori nam Radovanov sin Slavoljub:

– Otac i moja polusestra Vidosava, presudom iz 1956. godine, postaju suvlasnici 4,20 hektara sedme klase na obronku planine Vujan. E, otada kreće drugo poluvreme maratonske parnice. Vidosava stavlja „veto“, hoće svu zemlju za sebe, jer to je, kaže, njena majčevina, vlasništvo pokojne Mande, prve Radovanove supruge. Radovan nastavi sudaniju, ovoga puta protiv ćerke. Posle 12 godina, otac se upokoji, pa ja produžih gde je on stao. Devedeset i neke, sud u Milanovcu presudi u korist Vidosave, moj advokat uloži prigovor „zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka“ i još koječega, pa Okružni sud sve vrati na ponovno suđenje – kaže Slavoljub.

Od Živojinovog testamenta iz 1925. do danas se nakupilo sijaset tužbi, presuda, rešenja, žalbi, prigovora i sudskih poravnanja – pravo malo brdo papira. Sudski i advokatski troškovi odavno su „pojeli“ predmet spora, ali nisu naškodili inatu. Ko zna koliko bi se još generacija parničara, delilaca pravde i advokata smenilo na ovom slučaju da nedavno nije učinjeno ono što je moglo odavno: potpisano je poravnanje.

– U međuvremenu je i moja polusestra Vidosava umrla, pa smo njen zet Mirko i ja odlučili da na sve ovo stavimo tačku. U stvari, naši advokati su sve među sobom dogovorili, pozvali nas i zamolili da prekinemo tu sramotu. Pred sudijom Opštinskog suda u Milanovcu Irenom Jestrović potpisali smo poravnanje: na ravne časti smo podelili četiri hektara, 20 ari i 68 metara kvadratnih. Ostalo je još da iziđu geometri i da razgraniče parcele i da svako svoje vlasništvo upiše u zemljišne knjige. A kad čovek stavi prst na čelo, ispada da je sve bilo ni oko čega. Jer, Vidosavin zet Mirko i njegova supruga naslednica pri kraju su šeste decenije života, bolešljivi su, žive u gradu, a meni je 75 godina – završava Slavoljub hroniku parnice oko četiri i frtalj hektara što pod Vujnom tavore u korovu, kao svojevrsni spomenik inatu. Sva sudanija oko njih će, možda, jedino biti korisna Ginisovoj knjizi rekorda...