Crkva i sekularna država

Nedavno oglašavanje u javnosti Svetog arhijerejskog sinoda SPC u vezi sa Predlogom statuta AP Vojvodine, a potom i reakcijapovodom Predloga zakona o zabrani diskriminacije u jednom delu javnosti pokrenuli su burne reakcije. Nešto slično se desilo i pre nekoliko godina kada je SPC indukovala javnu debatu o elektronskoj privatnosti i prva zatražila donošenje novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. U sva tri slučaja intelektualni i medijski krugovi nenaklonjeni Crkvi nisu toliko kritikovali njenu argumentaciju, koliko činjenicu da je ona uopšte reagovala. „Crkva nema prava da se meša u politiku“, „To nisu pitanja kojima SPC treba da se bavi“, „Zaustavimo klerikalizaciju Srbije“... samo su najčešće parole dela javnosti koji smatra da je sekularizam doveden u pitanje društvenim inicijativama Crkve. Koliko je ovakvo tumačenje sekularnog ustrojstva države autentično?

Prvo treba konstatovati jednu logičku činjenicu: odvajanje Crkve i države nužno ne vodi ka nesaradnji istih. Crkva i država su u sekularnom modelu funkcionisanja dva odvojena entiteta koji imaju različite ciljeve, sredstva za njihovo ostvarenje i konstitucionalnu nezavisnost. Razdvajanje ta dva entiteta znači precizno razlikovanje njihovih kompetencija, ali ne i nemogućnost interakcije. Drugim rečima, suštinsko razdvajanje Crkve i države ne znači i nemogućnost njihove saradnje. Upravo je suprotno logično iz jednog prostog razloga: članovi svake pomesne Crkve zapravo su građani određene države, sa svim pravima, obavezama i odgovornošću koja iz toga sledi. Crkva i država su, na taj način, u svom funkcionisanju direktno upućene na saradnju u dodirnim oblastima društvenih aktivnosti.

S tim u vezi, Pravoslavna crkva priznaje pravni sistem u okviru države u kojoj prebiva i nastoji da afirmiše prava ličnosti polazeći od evanđelskog vrednosnog kodeksa, što podrazumeva i saradnju sa državom u okviru različitih modaliteta. Konfrontacija je moguća jedino u slučaju totalitarnih režima koji ne podnose delovanje autonomne sfere mišljenja.

U Srbiji više ne postoji totalitarni niti autoritarni režim, ali postoji nastojanje određenih struktura moći da oblikuju javni diskurs o Crkvi u negativnom svetlu. Cilj je da se Crkva vrati na margine društva i da se to u svesti građana učini sasvim prirodnim; tobožnja odbrana sekularizma je za delovanje protiv društvenog uticaja Crkve samo dimna zavesa. U toj simulaciji borbe za očuvanje sekularne države često se pominju „evropske vrednosti“, sintagma koja ima gotovo ultimativni karakter na ovim prostorima. No retko se pominje da savremeno evropsko zakonodavstvo poznaje tri različite primene sekularnog načela kada je odnos države i crkve u pitanju. Prvi je koncept državne crkve, prisutan u Engleskoj, Norveškoj, Grčkoj, Kipru i Finskoj. Drugi model je sistem striktne odvojenosti crkve i države, prisutan u Francuskoj i Holandiji, recimo. Treći koncept je u vezi sa takozvanim modelom odvojenosti uz otvorenu saradnju, što je rešenje prisutno u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Španiji. Navedeni slučajevi pokazuju širok raspon odnosa crkve i države u sekularnoj EU. Srpskoj javnosti, međutim, određeni broj nevladinih organizacija i deo medijskog sektora sugeriše da evropsko zakonodavstvo poznaje samo model striktne odvojenosti u radikalnom vidu. Kako bi tek pomenuti krugovi reagovali na ideju da se u Srbiji uvede sistem plaćanja crkvenog poreza, kao u Nemačkoj? Ili obavezna veronauka, kao u nekoliko razvijenih zemalja EU? Ili da se u skladu sa odgovarajućim istorijskim činjenicama SPC proglasi za državnu crkvu, opet po ugledu na gorenavedene ugledne zemlje? O tome možemo samo da nagađamo.

SPC, dakle, ima pravo da otvoreno, jasno i glasno iznese svoj stav u pogledu svakog društvenog pitanja za koje je zainteresovana – to pravo joj danas niko ne može oduzeti, pogotovo ne uz izgovor o očuvanju sekularnog uređenja Republike Srbije.

upravnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke