Kamp se ne povećava

Poseta predsednika Borisa Tadića Egiptu nesumnjivo je važan spoljnopolitički potez srpske administracije. U uslovima kada zemlje koje su priznale nezavisnost secesionističke vlade na Kosovu i Metohiji čine sve da na svoju stranu privuku i druge države, ovaj potez se pokazuje kao upozorenje da su kalkulacije onih koji su secesionističku vladu priznali pogrešene.

Predsednik najznačajnije zemlje arapskog sveta Hosni Mubarak svome srpskom kolegi potvrdio je da Egipat neće podržati proglašenje otcepljene srpske pokrajine za nezavisnu državu. A to je posebno težak udarac svima onima koji priznanjem KiM žele da se pokažu kao veliki prijatelji islamskog sveta. Nije nikakva tajna da je praktično jedini razlog zbog kojeg su najuticajnije zapadne demokratije priznale KiM težnja da se pokaže kako one nisu protiv islama. Posebno zbog činjenice da se rat koji se od invazije na Irak i Avganistan vodi u islamskom svetu doživeo kao akt antiislamske politike. Uostalom, skoro je francuski predsednik Sarkozi na pitanje zašto su bombardovali Srbiju odgovorio da su „time hteli da pomognu muslimane u Bosni i na Kosovu”. Čudno je samo da su hteli da pomognu Albancima koji su doskoro govorili kako im islam ništa ne znači i da je sekularna nacija za njih sve. Dok istovremeno taj isti Zapad koji, navodno pomaže muslimane, vodi stalni rat protiv onih čiji se islamski identitet nikako ne dovodi u pitanje. Takvi su Avganistan i Irak. Bilo bi stoga logično, po mišljenju zapadnih političara, da sve islamske zemlje priznaju nezavisnost. Ali, kako vidimo, to se nije desilo. Naprotiv. Mnoge od njih, i to posebno one veoma uticajne, to do sada nisu učinile. A veliki broj obećava da to neće učiniti nikad. Islamski svet je star i mudar, to je svet od koga se može mnogo učiti. Nikakve izjave da je Srbija bombardovana da bi se pomoglo muslimanima ne mogu prikriti sve one nepravde kojima je islamski svet, prema svome dubokom uverenju, već dugo izložen. A čiji su glavni vinovnici oni koji kažu da su iz ljubavi prema muslimanima bili na strani Albanaca na Kosovu i muslimana u Bosni.

Pokazalo se, dakle, da pokušaj da se nezavisnost KiM poveže sa potrebama muslimana ne prolazi u samim islamskim zemljama jer za njih Kosovo nije centralni problem. Zato muslimani kažu: „Ako želite da pokažete da nam mislite dobro, pomozite nam tamo gde nas najviše boli. A ne na periferiji islamskog sveta”. Takođe, to je sigurno više nego umanjilo nade zagovornika kosmetske nezavisnosti da će se kamp onih koji su sa njima povećavati pre svega iz islamskog tabora. To se očigledno ne dešava tako bezbolno kako su oni zamislili. Tako je oboren glavni adut koji je korišćen u propagandi za nezavisnost. I to ozbiljno drma strategiju onih koju su na strani secesionista. Jer ako je njihov cilj bio da pridobiju muslimane, a ne uspevaju u tome, čemu onda priznanje nezavisnosti Prištine? Jer kakvu korist od toga imaju pojedine zemlje Zapada ako to ni samim muslimanima ne odgovara. Tako se vidi da je Srbija sebi obezbedila za Zapad neočekivane saveznike. Doduše, politika priznanja nezavisnosti stekla je podršku nekih muslimanskih zemalja Ali one bi trebalo ozbiljno da razmisle koliko je to u njihovom interesu. Jer posle Abhazije i Južne Osetije ništa više nije kao pre. Sada svako može da prizna bilo koju teritoriju u svetu za nezavisnu državu, i gde je tome kraj? U islamskom svetu su to ozbiljno shvatili. I najuticajniji akteri među njima strogo vode računa o ovoj činjenici. Uglavnom poznavanje svih ovih činjenica i starih veza predstavlja okosnicu naše nove spoljne politike. Naš put jesu evroatlantske integracije. Ali mi nemamo ni najmanje razloga da zaboravljamo stare veze od kojih smo imali i sada možemo da imamo ogromne koristi.

profesor na Fakultetu političkih nauka