Sreda, 30.11.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Inat kao srpski brend

Бојан Јовановић (Фото А. Јовановић)

Jovan Cvijić je grešio kada je nauku podređivao patriotskim i političkim interesima. Ističući etničku i kulturnu bliskost južnih Slovena, smatrao je da im je budućnost u zajedničkoj državi, pa je u tom smislu i pisao o srpsko-hrvatskom narodu koji kao poseban etnički entitet nikada nije postojao.

Ovo su reči našeg istaknutog etnologa i antropologa Bojana Jovanovića kojima, povodom svoje knjige „Prkos i inat” u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda a u kojoj se nalaze izabrane etnopsihološke studije, odgovara na naše pitanje o zabludama utemeljivača naše etnopsihologije. Knjigu u kojoj autor precizno dijagnostikuje naše zablude, kako stare tako nove, koje se na njima (ne) namerno grade, važno je pročitati jer ona nudi spoznaju načina na koji se možemo njih i osloboditi.

Koji je pojam u etnopsihologiji najpolemičniji, i postoje li kod nas ozbiljne naučne diskusije o tome?

Svakako je to pojam „nacionalni karakter”, jer karakter ima prvenstveno individualno-psihološko značenje i neprimenjiv je na kolektiv čije se psihološke odlike najadekvatnije mogu odrediti pojmom mentaliteta. Polemičnost navedenog pojma je utoliko izraženija isticanjem postojanja određenih etnobioloških karakteristika iz kojih se izvode trajne nacionalne psihološke i socio-kulturne odlike. Takva izvođenja, motivisana najčešće željom za glorifikovanjem svoje i omalovažavanjem druge nacije, završavaju u nacionalizmu i rasizmu. U našoj sredini, na žalost, ozbiljni razgovori o tome se ne vode. Posle velikana srpske etnologije nije bilo odgovarajućih nastavljača i tumača njihovih dela pa je u tom smislu i ostala nedovoljno vrednovana i naša etnopsihološka tradicija. U tom smislu treba i razumeti institucionalno neinteresovanje za uspostavljanje kontinuiteta sa naučnom etnopsihologijom koju je u nas početkom dvadesetog veka utemeljio Jovan Cvijić.

Kažete da je kraj 20. veka pokazao i zablude Jovana Cvijića. Gde je Cvijić pogrešio?

Cvijić je politički idealizovao dinarski tip kao osnovu ideologije jugoslovenstva, zapostavljajući značaj centralno-balkanskog tipa kao činioca realnog državnog utemeljenja. Njegov panonski tip je naučna fikcija jer se u etnički i kulturno tako heterogenom području ne može govoriti o nekom zajedničkom psihičkom tipu. Sažeto rečeno, Cvijić je zapostavljao značaj kulturnih razlika bitnih za nacionalni identitet i potrebu istorijski neaktualizovanih nacija, Slovenaca i Hrvata, za nacionalnim samopotvrđivanjem. Potcenio je moć centrifugalnih, dezintegrišućih faktora koji su doveli i do stvaranja novih nacija na Balkanu.

Definišite nam šta je prkos a šta inat?

Prkos i inat potiču iz istovetne čovekove potrebe za suprotstavljanjem. Međutim, za razliku od prkosa koji nas motiviše da savladamo nepovoljne okolnosti, inat je prkos radi prkosa kojim prvenstveno sebi nanosimo štetu. Za razliku od osvetoljubivog inata koji se zbog gordosti pretvara u samovoljnu i autonomnu reakciju, prkos nosi etički potencijal suprotstavljanja koje nije svrha samom sebi. Reč je, dakle, o dijametralno različitim i suprotnim terminima koji se, na žalost, često poistovećuju.

Može li se tvrditi da jedan prevlađuje kod Srba?

Radi se o univerzalnim ljudskim osobinama koje se i u Srba zavisno od pojedinačnih i grupnih sklonosti i prilika različito ispoljavaju. Ne može se govoriti o tome da jedan od njih prevladava i da predstavlja neku nacionalnu karakteristiku. Ono što prevladava u novije vreme to je zapostavljanje i ignorisanje njihove jasne značenjske razlike kao pokazatelj procesa našeg samozaborava. Tragikomičnost njihovog poistovećivanja se ogleda u isticanju inata kao karakteristične pozitivne nacionalne osobine na kojoj bi se mogao stvarati i neki srpski brend.

Da li je, uz sva naučno relevantna objašnjenja autora, inat ili prkos to što SANU i danas radi na Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje trebalo bi da se se, najpre, zapitamo da li taj jezik danas postoji. Negativan odgovor može biti putokaz ka utvrđivanju činjenice i o njegovom nepostojanju i u prošlosti. Složenica srpsko-hrvatski je refleks pomenute stare zablude o fiktivnom srpsko-hrvatskom narodu. Vreme pre te zablude obeleženo je znanjem o posebnosti Srba i Hrvata izraženoj i njihovim posebnim jezicima. Najveći slovenski lingvista Franc Miklošić, autor uporedne slovenske gramatike, utvrdio je da je srpski štokavski a hrvatski čakavski jezik. Štokavskim govore islamizirani i pokatoličeni a potom i pohrvaćeni Srbi kao i Hrvati koji su posle Bečkog dogovora prihvatili štokavski. Srbi su se svojevremeno, zarad zajedništva, odrekli svoje države, nacionalnog i kulturnog identiteta pa su i navedenom složenicom preimenovali i svoj jezik. Nakon rušenja Jugoslavije sve investicije u zajedništvo izgubile su realnu osnovu i smisao svog postojanja pa zato i svako istrajavanje na nekadašnjoj zabludi ima obeležje inaćenja.

Mislite li da je Srbija i danas podeljena na one koji bespogovorno ne vole ništa što je evropsko, i one koji, takođe bespogovorno, negiraju sve što čini istoriju i tradiciju našeg nacionalnog identiteta?

Takve podele postoje samo prividno u zaoštrenim polemikama, u kojima se isključivost imputira drugom. Svedoci smo da su i nekada radikalno isključivi evropeisti i tradicionalisti ublažili svoj stav. Pokazalo se da se bez šireg, evropskog konteksta ne možemo nacionalno samopotvrditi a, s druge strane, sopstvena kulturna tradicija je činilac razlikovanja i osnov recepcije evropskih vrednosti.

Analizirate kulturu žrtvovanja i samožrtvovanja, zajedničko osećanje tuge i melanholije, udvorištvo i udvoričko ponašanje, dajete anatomiju javašluka... Kako ocenjujete naše društvo danas?

Neosporno je da živimo u tranzicionom, odnosno prelaznom društvenom periodu prepunom protivrečnosti koje veoma teško prevladavamo. Često se posle učinjenog koraka napred vraćamo i nekoliko koraka nazad. Egoistička partokratija potrošila je ogroman utopijski potencijal a da nisu izvršene i suštinske promene društva, ekonomije i kulture. Mnogi su ostali bez nade za tom tako željenom društvenom promenom i postali zatočenici jedne beznadežne situacije o čemu i govori sve veći procenat naših depresivnih građana. Današnjoj krizi poseban pečat daje naše moralno propadanje, pa zato i preti opasnost da aktuelno tranziciono stanje postane dugotrajno a prelazni period realnost iz koje ćemo veoma teško u dogledno vreme moći da krenemo dalje.

Komentari10
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.