Srpske maline bez konkurencije

Čačak – Procene ovosezonskog roda maline u zemljama Evrope i obe Amerike nagoveštavaju da će se Srbija vratiti na prvo mesto u svetu, gde je po proizvedenim količinama i bila do 2006. godine. Prvi berači tek su, prošle sedmice, ušli u malinjake i cena još nije dobila konačni lik, pa se kilogram na pijaci u Čačku prodaje za 200, dok hladnjače u otkupu nude 140 dinara. Ali, kvalitet je ostao nedostižan za sve srpske konkurente.

– Po tome smo decenijama bez premca u svetu. Pojam srpske maline, odnosno maline ariljskog kvaliteta, mnogo pre nas definisali su kupci iz razvijenih zemalja zapada jer su bolje znali šta nam uzimaju nego mi šta im dajemo – kaže za Po„litiku” inženjer Aleksandar Leposavić (35) iz čačanskog Instituta za voćarstvo, jedan od vodećih poznavalaca u nas za ovu vrstu voća.

On je objavio podatke o godišnjim kontingentima u Srbiji i svetu. Godine 2006. proizvodnja u Srbiji bila je 80.000, u SAD 65.000, Čileu 63.000, Poljskoj 52.000 tona. Godinu kasnije redosled je bio – SAD (73.000), Srbija (65.000), Čile (59.000), Poljska (55.000), a lane – SAD (75.000), Čile (61.000), Srbija (55.000), Poljska (50.000). Sve druge države, računajući i Kinu, ne prelaze godišnju proizvodnju od 14.000 tona pojedinačno.

Izuzetak je Rusija, gde se godišnje proizvede oko 110.000 tona ali na naturalni način, pošto se više od 90 odsto potroši u domaćinstvima proizvođača, dok Srbi čak 98 odsto svog roda prodaju u inostranstvu. Najveći uvoznici u prošloj godini bili su Nemačka (60.000 tona) i SAD (30.000), a Nemci su ubedljivo vodeći potrošači ovog voća u svetu, sa 793 grama po stanovniku godišnje.

Visoka cena maline u prošlogodišnjem otkupu navela je brojne voćare u Srbiji da zasade nove plantaže.

Ali, bez obzira na dugogodišnju vodeću poziciju na svetskom tržištu smrznutih plodova, situacija u srpskim malinogorjima nije nimalo ružičasta – napominje Leposavić.

Naređao je četiri razloga za to. Nekontrolisani uvoz i proizvodnja zaraženog sadnog materijala doveli su do propadanja dela plantaža. Jednako pogubna jeste prepuštenost proizvođača prodavcima hemije i mineralnih đubriva pa po „nižoj ceni” dobijaju preparate i hraniva koji su ispod svakog standarda.

Mnogi uzorni malinari, slušajući takve mutivode, upropastili su zasade. Treći razlog je mali broj stručnjaka na terenu, a četvrti loša protivgradna zaštita.

– Uprkos svemu, srpska malina ima perspektivu. To dokazuju i primeri velikog proizvođača Milomira Stojića iz Mirosaljaca koji malinu, gaji na površini od oko 5 hektara, i Sveta Karaklajića iz Bukovice kod Ivanjice, koji ima 11 ari što je tipično za naše uslove. Godinama, oni postižu prinose od preko 30 tona maline vrhunskog kvaliteta po hektaru, čime se ne mogu podičiti proizvođači iz drugih delova sveta – navodi naš sagovornik.

Čačanski Institut objavio je ovih dana drugo izdanje knjige „Savremena proizvodnja maline”, iz pera profesora dr Svetislava Petrović i Aleksandra Leposavića. Autori su izračunali da je za podizanje jednog hektara maline, sorte vilamet, u zapadnoj Srbiji danas potreban 13.791 evro. Obuhvaćene su, precizno u cent, 33 rashodne stavke podeljene u tri grupe: troškovi materijala (9.459 evra), usluge (1.710) i radna snaga (2.622).

Napravili su, takođe, kalkulaciju za ovogodišnji rod, predvidevši pet vrsta troškova. To su izdaci za materijal, đubriva i pesticide (1.356 evra), prevoz đubriva, kultiviranje, prskanje (1.130), radnu snagu (6.580), amortizaciju (1.377) i nepredviđene troškove (500). Ukupni rashodi, tako, dostižu 10.943 evra, dok vrednost proizvodnje, uz prinos od deset tona po hektaru i cenu od 1,40 evra, iznosi 14.000 evra. Ova računica predskazuje dobit od 3.057. evra po hektaru ili 21,8 odsto vrednosti proizvodnje.

G. Otašević